​Семе неслоге

Милан и Милевка

Најстарији син Данила Мартиновића, деда Дике, био је Милан Трајковић. Наравно да је збрка око различитих презимена оца и сина и међу рођеном браћом и сестрама.

Милан Трајковић био је ожењен Милевком из оближњег комшилука, из једног новобрдског села. Ни ружније жене ни већег зла. Родила му је троје деце, две ћерке и једног сина: Влаинку, Живку и Живка. Према њима се понашала као да им није мајка, него као да их је нашла на путу. Њено понашање је у многоме утицало на њихове животе.

Милевка је била лења, бахата, зла, насилничка према свима из окружења, а најгора за рођену децу.

Свакодневним свађама са мужем и свима у породици навукла је мржњу целе околине на себе. Посебно се често сукобљавала са свекром јер није смела да ради шта хоће. Шурујући са балистима, смислила је како да му се освети. Тако су једном балисти упали у кућу Данила М. Балисти, узели шта су хтели, остало полупали, а њега, Данила, повели са собом у Гњилане. Многобројна породица је могла само да гледа и плаче. Одмах је дошло зло.

Тамо су га мучили и тукли 3 дана до изнемоглости. Трећег дана су га запрежним колима довезли ни живог ни мртвог кући. Три дана су га обмотавали свежим овчијим кожама и чинили све што су знали не би ли се освестио. И захваљујући овчијим кожама, кажу, трећег дана је отворио очи. Преживео је.

А онда је Дика решио да својим синовима подели имовину. Милан је добио кућу и окућницу у селу Беривојце, имање које је Данило добио за ратне заслуге после пробоја Солунског фронта. Стојану је помогао да купи кућу у Гњилану, а он је остао да живи у Плавици са сином Јованом, снајом Данком и њиховом многобројном децом.

Милан је кратко са својом породицом живео у Беривојцу, а онда продао имовину и отишао даље. Купио је кућу у Реснику. И тамо их је пратила несрећа, неслога, свађа, мржња и све остало што не ваља кренуло је са њима у нови дом. Наставили су свађу, међусобно и малтретирање деце. Све креће низбрдо, деца странпутицом, они све већом мржњом.

Најстарија Влаинка се удала за доброг момка из родног краја, са Косова. Све би било добро да је могла да роди. Он је хтео децу, породицу, а она није могла да роди. И свако својим путем. Она у иностранству, ради, заради, направи кућу у Барајеву. И умре. САМА.

Друга ћерка Живка, омамљена животом, у великом граду, живи за тренутак. Из неке од многих веза родила је Тому који је одмах по рођењу завршио у дому за незабринуту децу. Био је добро дете, са 18 година излази из дома, запошљава се, добија смештај. И коначно, након 30 година има нормалан живот. Једног јутра док је покушавао да упали пећ „нафтарицу“, обухватио га пламен и жив је изгорео. У моменту је изгубио живот. Био је САМ.

Она, Живка у иностранству, рађа још једну несретницу. Као бебу продаје је некоме, одакле касније завршава на улици међу наркоманима. Њен крај је непознат. Била је САМА.

И Живка је у неком буџаку завршила САМА.

Треће дете, син Живко. Био је емотиван, волео фамилију. Често је распусте проводио у Плавици код стрине Данке која га је гледала као своју децу. Како је сам причао то су му били најлепши дани у животу. Завршио је занат, радио овде, онде. На крају је завршио као бескућник. Далеко, кажу, негде на неком бродоградилишту у Хамбургу. САМ.

Милан и Милевка су наставили са мржњом, свађом, кад-год моткама кад-код са секирама. И тако завршили, сахрањени. И сада су на једном крају ресничког гробља, један поред другог. САМИ.

А кућа у Реснику још стоји. Као уклета, зарасла у растињу ПРАЗНА.

По казивању Верице (Верке), Дикине унуке