Новобрдски Видовдан: Памћење јунака Балканских ратова и Великог страдања

Аутор: smArt⁰⁶|25
[Захваљујући Горану Филићу, сачувано по казивању старих Плавичана]

У срцима пуним патриотског жара, гоњени неугасивом чежњом за слободом, српски народ овог краја почео је да плете мрежу отпора, спреман да скине вековне окове османлијске владавине. Али тек што је дах слободе дотакао земљу, после Првог балканског рата, негде током 1913. године, нова се сенка надвила над нашим крајем - бугарска војска. И тако, народ, тек ослобођен једног јарма, поново је морао да стегне песнице, да се организује и да поврати своје тло из стиска нових окупатора.
Једна од крвавих, одлучујућих битака одиграла се за превласт над кључном стратешком тачком - Великом планином. Ова планина, уздижући се поносно на 1263 метра надморске висине, била је природна тврђава, лака за одбрану, а готово неузмичива за освајање. Бугарска војска, која ју је већ била заузела, претворила ју је у неосвојиво упориште, укопавши дубоке ровове око готово целе Велике и суседне Мале планине.
Српска војска, наоружана храброшћу и непоколебљивим духом, јуришала је десетак дана, освајајући територију корак по корак, метар по метар. Била је то беспоштедна борба, ров по ров, где су се војници борили прса у прса, а бајонетима су, по казивању наших старих, истеривали Бугаре из њихових заклона. Звук оружја одјекивао је долинама, а крици и узвици мешали су се са тутњавом битке.
Команда бугарске војске била је смештена у оближњој Плавици, у старој кући коју су мештани звали Кривуља. Веза са борбеним положајима одржавана је пољским телефонима. Стари Плавичани би касније причали како су чули чудно окретање ручке на справи и гласно "ало, ало" које је допирало из те куће. А онда, после десет паклених дана, међу мештанима се пронела вест која је распламсала наду: српска војска је успела да овлада готово целом Великом планином! И баш тада, као да је сама судбина прекинула нит, Штаб бугарске војске изгубио је везу са својом првом борбеном линијом.
Паника је завладала у бугарским редовима, права пометња. Почели су неорганизовано да се повлаче. Српски борци, вођени жељом за коначним ослобођењем, насрнули су на непријатељску солдатеску као разјарени лавови. Бугарска војска није издржала такав налет. У нереду, са сломљеним духом, почели су да беже. Та беспоштедна борба однела је многе животе на обе стране. Српске жртве народ је достојанствено сахрањивао, док су бугарски лешеви често остајали неукопани, сведочећи о бруталности рата.

У међувремену, бугарски Штаб се повукао из Кривуље, остављајући за собом једног тешко рањеног војника који је, убрзо потом, издахнуо. Плавичани су га пронашли испод неког грања, сакривеног у последњој нади да ће преживети. Многи су тражили да се тело једноставно баци у неку ровину, да се заборави. Али тада се из мноштва издвојио Филимон Мартиновић, стамени Плавичанин. Узео је леш непријатељског војника и, противно свему, сахранио га изван села, на потезу званом Страна. Када се вратио, многи су му приговарали, питајући зашто је сахранио непријатеља. Филимон је, сасвим мирно, одговорио, а његове речи одјекнуле су кроз време:
„Рат је, и не зна се где ће ко да оде, на коју страну и на ком ће месту да испусти душу. Али човек мора да остане човек.“

Његове речи, изговорене у најцрњим данима, биле су пророчке. Филимон и његов сабрат Илија (Лика) Мартиновић мобилисани су током Великог рата. Негде 1916. године, обојица су допали у бугарско заробљеништво, у логору у граду Сливену, где је већ било заточено подоста људи из нашег краја. По сведочењу преживелих, и Филимон и Лика су скончали у том логору, сахрањени далеко од свог дома, на туђој земљи - баш онако како је Филимон говорио.

Његова, и судбина његовог сабрата Лике, који су свој пут завршили као жртве Великог рата у бугарском заробљеништву, сведочанство су о континуитету страдања и херојства нашег народа. Многи младићи из нашег краја, попут младог Плавичана Манасије, оставили су своје животе на бојним пољима попут Церу, борећи се за отаџбину. Њихова жртва је део истог низа видовданских јунака.
---
Ово је истинит догађај, записан према казивању Сарафина Мартиновића, који је у то време имао само пет година, али је причу чуо од свог оца. Његов рођени брат Крста Симић и сабрат Стојан Филић, иако су имали тек око две године, запамтили су необичне слике - како су се играли са бугарским војницима и делили храну са њима, сведочећи о необичним нитима које повезују људе и у временима највећих подела.
[Долазак Српске војске у новобрдски крај за време Балканских ратова] 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Од безнађа до ослобођења: Косовска прича која инспирише

Слика
Од привидне безизлазности до зоре слободе: Косовска порука наде и издржљивости Често се у историји српског народа, посебно када је реч о Косову и Метохији, сусрећемо са периодима који су деловали као потпуна безизлазност. Депримирајућа перспектива коју данас многи с правом осећају у погледу наше јужне покрајине није, међутим, јединствена у времену. Овакве ситуације су се кроз историјске циклусе понављале, али је заједничко свим тим примерима да су се сваки пут окончавале изненадним обртом у нашу корист. Најбољи пример који илуструје ову појаву јесу догађаји из 1911. године. Када је мрак био најгушћи: Прилике на Косову 1911. године У годинама које су претходиле 1912. години, прилике за Србе на Косову и Метохији биле су изузетно тешке. Демографска слика регије драматично се променила у само четири деценије: са некадашњих 67% Срба према 33% Албанаца, однос се преокренуо на свега 20% српског становништва наспрам 80% албанског. Свакодневни живот био је обележен зулумима над српским живљем –...
Прикажи све

ВЕРНИ ДО КРАЈА

Слика
Седамнаести јул 1918. године остаће заувек уписан тамним словима у руску историју. Тога дана, у мраку Јекатеринбурга, у кући Ипатијевих, извршен је страшан злочин над царском породицом Романов. Али прича о њиховом страдању, и страдању оних који су им били блиски, протеже се даље од само једног датума и једног места, откривајући невероватну посвећеност, веру и трагичну судбину у једном од најбурнијих периода човечанства. Престолонаследник Алексеј: Невина жртва и небески заступник Сто двадесет и једну годину пре тог кобног јула, 12. августа 1904. године, руска царска породица дочекала је дуго жељеног наследника – царевића Алексеја Николајевича Романова. Његово рођење сматрано је одговором на усрдне молитве, посебно након канонизације Светог Серафима Саровског и пророчанства Блажене Паше Саровске. Међутим, овај невини дечак био је обележен болешћу, хемиофилијом, која му је донела патњу кроз цео кратак живот. Ипак, његова чиста душа и страдање узвисили су га у Руско...
Прикажи све

Св. Јован - Од Косова, преко Русије и Кине до Америке

Слика
Након Великог (Првог светског) рата у центру Београда сви су знали босоногог продавца новина Мишу, који би, за разлику од других који су морали да иду по кафанама не би ли распродали штампу, само стао на тротоар, на углу Кнез Михаилове и Улице краља Петра, и Београђани су за неколико минута куповали све његове примерке. Тај Миша посато је епископ Шангаја западне Европе и Сан Франциска, а потом и светац Јован Шангајски којег поштују православни верници широм света, а данас, 2.јула, прослављамо његов празник. Овај светитељ, српског порекла, чије је световно име било Јован Максимовић, рођен у Харкову 1896. године где је крштен под покровитељством Арханђела Михаила. Његов отац Борис дошао је у Русију као потомак оних Срба досељених са Косова у време Катарина Велике. Као врло побожно дете, утицао је на свог католичког учитеља да пређе у Православље. Са 11 година отишао је у војну школу. Његова младост обележена је службом официра у Царевој војсци, где се борио против...
Прикажи све