Та вера није била само страх. Била је опомена. Зато су људи у околним селима живели смерно и побожно. Радили су вредно, молили се Богу и поштовали једни друге. Није било већег греха него изазвати Божји гнев и навући проклетство да се Језеро отвори.
Једно од места где су људи веровали да вода тражи свој пут ка површини било је у селу Јасеновику, у засеоку Манишанци. Ту, на месту које су звали Ејзерина, налазио се снажан извор, скривен међу клизиштима. Вода је навирала из земље као да ври, бесна и непредвидива, носећи све пред собом када би се расплакало небо.
Сељаци су говорили да вода долази из самог језера под планином. Да би је укротили, спуштали су у врело дрвене греде, вуну, кучуне и камење, чак и живу стоку - као да хоће да зачепе грло звери која хоће да проговори. И успели су, кажу, бар преко лета и јесени. Али с првим снеговима и кишама, вода се поново јавља, земља се помера, клизи и пуца. Чак и данас, када се на том месту оштети пут између Манишанаца и Филиповца, стари слегну раменима и кажу: „Јавља се оно старо Језеро...“
Сличне приче постоје и у другим местима испод Велике планине - од Грчке чесме у Манишинцу и Селишту у прековачком крају, преко Алтан бунара са северне стране Планине, Беле воде код села Власце, близу Тврђаве, до Студеног кладенца у селу Извор и Трнићевачке чесме на југу. Сви ти извори, кажу људи, повезани су испод земље, као невидљиви крвоток планине. Све је то једно исто Језеро које још увек дише испод нас.
А онда, ту је и прича коју су препричавали радници старог Рудника у Новом Брду. Када је педесетих година прошлог века затворен рудник и убрзо после тога укинута и општина, многи су мислили да је то била политичка одлука. Неки од рудара пребачени су у поткопаоничке руднике. Тамо, једнога дана, директор им се обратио:
- Е, Новобрђани... знате ли ви зашто је стварно затворен ваш рудник?
- Па, кажу, нема више руде, одговорили су.
Директор се насмејао и рекао:
- Није да нема. Има је, и то богами много. Али да сте још само неколико дана копали дубље - нико жив не би изашао оданде. Поплавила би вас вода изнутра. Јер испод те планине лежи нешто што нико не може зауставити.
Тако се рудник затворио, на месту где је земља већ била провалија. Неколико година касније, отворен је нови рудник - нешто даље, под окриљем нове политике и нових времена. Али легенда о Језеру остала је.
И данас се она шапуће, међу старима крај шпорета у дугим зимским ноћима али и међу младима који смогну снаге да дођу у сције село. Јер свака вода има своју тајну. А Велика планина ћути, али не заборавља.
Нема коментара:
Постави коментар