То вече су старешине, колеге из моје борбене групе и припадници војне полиције, кришом, долазили један по један са истом намером. Тражили су рибљу конзерву, нудећи заузврат месни нарезак, паштету или већ шта су имали. Сутра је био Велики петак, хтели су да отпосте бар тај дан.
Тих дана су борбена дејства у Метохији била све тежа и тежа. Како се Васкрс приближавао, то се просто осећало у ваздуху. Кошаре су то и запечатиле.
Често сам гледао војнике у заседи. Да би прекратили напете тренутке, правили су крстиће: један би укрстио две гранчице скинуте са гране која га је заклањала, други би ножем дуборезао парче дрвета које је крај себе нашао, правећи невештим покретима најлепши крст за себе. Трећи би, гледајући преко нишана у даљину, једном руком трљао крстић који му је мајка или супруга пред полазак на Косово окачила око врата.
Највише сам се радовао свом војнику који се крстио у непосредном манастиру Високи Дечани, а уз то сам му био и кум.
За време битке на Кошарама, када је било најтеже, једна група војника помазивала се светим уљем са Христовог гроба, које је добила неколико дана пре тога од игумана Дечана. Они ревносни су, иако је то тада било забрањено, набавили икону Пресвете Богородице, испред које их је, док су чекали са задатка, увек чекало упаљено кандило.
Да војник спусти главу и прекрсти се кришом, то је било сасвим нормално. Други су мицали уснама изговарајући само себи и Богу знану молитву. Трећи би бар погледали у небо са уздахом и надом.
Најбоље и најлакше је прошла група из Ниша, која је, захваљујући труду свога старешине, дошла на свето Косово као вековни ратници: причешћени, носећи на рамену обележје светог Кнеза Лазара.
Сећам се групе војника који су сваки слободан тренутак користили да заједно изговоре молитву Оче наш, Богородице Дјево и Симбол вере: Верујем у једнога Бога... Они су посебно пленили мирноћом и стабилношћу. Чак се на њиховим лицима није видео ни умор ни страх. То је деловало и на оне око њих.
О броју новокрштених милиционера у већ поменутом Дечанском манастиру, немам довољно речи, ни простора ни времена да пишем. Срећа је да су монаси имали толики број пешкира за овај свети чин.
Ово је само делић тајног оружја Срба које је многима сачувало главу, а још више душу.
А да не заборавим наслов: „Јога и рат“ – ту нема шта да се пише. Ником није падало на памет да се бави тим будистичким и бескорисним глупостима. Рат је животна (не)прилика где се од човека, војника, очекује и изискује морално-психичка стабилност и духовна зрелост. Нема се времена за душегубну „слободу“.
Тако би на крају текста добио назив Крст и рат.
Горан Јосијевић
Нема коментара:
Постави коментар