Вековна супарништва између Дубровачке и Млетачке републике, уз стално присуство Ватикана као духовног посредника и често скривеног политичког актера, одражавала су се не само на мору, већ и дубоко у унутрашњости српских земаља. Један од најзанимљивијих примера тог судара интереса видљив је управо у Новом Брду, некадашњем рударском и трговачком срцу српске деспотовине, где се у преплету трговачких, дипломатских и црквених струја открива шира слика јадранско-балканских односа у касном средњем веку.
Почетком XV века, у време деспота Стефана Лазаревића и његовог наследника Ђурђа Бранковића, Ново Брдо није било само економски центар Србије, већ и место где су се преплитали интереси различитих црквених и политичких сила. Поред православних храмова и манастира, у граду су постојале и католичке цркве Свете Марије и Светог Николе, које су служиле трговцима и занатлијама из приморских градова — највише из Дубровника и Котора.
Након што је 1423. године између српског деспота и Млетачке републике закључен мир, которска општина затражила је од венецијанских власти да посредују код деспота како би которски бискуп могао да оствари своја права у Србији. У једном акту из 1426. изричито се наводи да новобрдске цркве Свете Марије и Светог Николе припадају Барској дијецези (Jorga, Notes et extraits..., II, 25, n. 2). То је, међутим, довело до сукоба између Барске надбискупије и Которске бискупије, које су обе полагале право на духовни надзор над католицима у српским земљама.
Которском бискупијом је од 1429. до 1453. управљао енергични Млечанин Марин Контарини, који је, ослањајући се на моћ своје државе, настојао да све католичке заједнице у Србији потчини управо которској јурисдикцији. Тако је 20. јуна 1435. поставио јањевског свештеника Андрију Кечевића за генералног викара у Србији, али је овај одбио дужност, правдајући се да је „заузет многим својим пословима и пословима господина деспота Рашке“ — што сведочи о његовој блискости са српским двором (Lukcsics, Diplomata pontificusm seac. XV, II, 134, бр. 390).
Након тога, Контарини је 26. новембра 1435. године издао привилегију презвитеру Танушу, становнику Новог Брда, којим га је поставио за свог викара „над свим црквама у крајевима Новог Брда и Србије“. Тануш је добио широка овлашћења — да управља клиром, врши визитације, пресуђује у спорним питањима и прикупља приходе који припадају которском бискупу. Ипак, ни овај покушај није уродио плодом: новобрдски свештеници, већином домаћи људи или Дубровчани, нису радо прихватали власт из млетачког Котора (Божић, О јурисдикцији которске дијецезе..., 23–25).
Схвативши да не може да се ослони на локални клир, Контарини је 24. маја 1436. именовао млетачког племића Антонија Мема за свог прокуратора, са задатком да оде код деспота Ђурђа и обезбеди признање которске бискупије над католичким црквама у Србији, посебно над новобрдским. Мем је имао и овлашћење да прикупља дажбине у име бискупа — и за прошла и за будућа времена. Тако је млетачка политика, под видом црквених послова, настојала да утврди своју власт и у унутрашњости Балкана.
После обнове српске државе 1444. године, деспот Ђурађ Бранковић затражио је од Венеције да му врати зетске градове које им је раније поверио на чување. Када су га одбили, увидео је да је жртва њихових обећања. У исто време и Стефаница Црнојевић прилази Млечанима, па положај православне цркве постаје још тежи. Али ни унутар католичке организације није било јединства — наставља се оштар сукоб између барског надбискупа и которског бискупа.
Марин Контарини, који је у међувремену боравио на Флорентинском сабору, постигао је да Римска курија екскомуницира барског надбискупа, највероватније због његове блискости са српском страном. Истовремено се за барску столицу борио и опат Ђорђе Пелиновић, пореклом из римокатоличке породице Новог Брда — некадашњи одани поданик деспота Ђурђа, који је у међувремену прешао на страну Венеције. У марту 1445. он је јавио Сенату у Венецији да је „архиепископ Бара, екскомунициран од Римске курије, провео три дана с деспотовим војводом у Горњој Зети, како се верује, ради неке завере против ваше државе“ (Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, 744).
Пелиновић је чак тражио да га Млечани подрже као наследника на барској катедри, али су околности убрзо промениле ток догађаја -1447. умро је папа Евгеније IV, а наследио га је Никола V (Томазо Парентучели), хуманист и учен човек широких погледа, чије је доба донело нешто умеренију црквену политику.
Тако се у судбини Новог Брда огледа судбина читавог српског народа – искушење живота између два света: између Истока и Запада, православља и латинства, духовног позива и пролазног благостања, политичких и духовних надметања XV века. У том дуготрајном преплитању интереса, које су вековима водиле Дубровачка и Млетачка република, Барска и Которска дијецеза, уз невидљиву руку Ватикана, Ново Брдо је било више од рударског града: било је место где се, као ретко где у унутрашњости Балкана, осећала жилава веза између вере, политике и борбе за духовни простор. У том вртлогу интереса, ударе на државу деспота Ђурђа и утицаја папске курије, Ново Брдо је остало верно свом корену и светлости православне вере.
Извори:
N. Jorga, Notes et extraits pour servir à l'histoire des Croisades au XVe siècle, II, Paris 1899.
P. Lukcsics, Diplomata pontificusm seac. XV, II, Budapestini 1938.
И. Божић, О јурисдикцији которске дијецезе у средњовјековној Србији, у: Немирно поморје XV века, Београд 1979.
М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994.
М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, II, Београд 1962.
М. Спремић, Ратачка опатија код Бара, Зборник Филозофског факултета VIII/1, Београд 1964.
Срећко М. Мартиновић, smArt¹⁰|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар