Свети Лука у Пећи – дан кад је скинут фес

[Једна прича у којој се, на малом простору, преплићу историја, детињство, слобода, страх и нада једног народа — неодољива је инспирација управо данас, када се навршава више од једног века од догађаја који описује: уласка српске и црногорске војске у Пећ, на Светог Луку 1912. године. Тога дана, у Првом балканском рату, ослобођено је Косово, а симболика празника Светог Луке и осећај који је тај тренутак пробудио у косовским Србима, после више векова туђинске власти, остају дубоко урезани у народно памћење.]

На данашњи дан, 31. октобра 1912. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Луке, у Пећ је, после више векова туђинске власти, ушла Црногорска војска. Историја бележи тај дан као симбол ослобођења Старе Србије, али у народном памћењу он је остао уписан пре свега као тренутак када су многи први пут могли слободно да кажу ко су и шта су.

О том дану сведочи и један каснији запис академског сликара Владимира Влада Радовића, рођеног Пећанца, који је као дечак од једанаест година био сведок уласка ослободилаца у свој град:

> „Имао сам 11 година и са групом српских дечака из Пећи чувао сам козе код Патријаршије. На глави ми је био турски фес, јер су сви дечаци са напуњених 10 година били у обавези да га носе. Међу српским породицама се већ увелико причало да ће Турци да оду и да у град улази Црногорска војска. Народ је био радостан, али се та радост морала крити јер су Турци били бесни као никад. По кућама су се спремали поклони за ослободиоце, плели се венци од јесењег цвећа. Предходни дан су Турци напустили град. Црногорска војска је ушла из правца Ругове у две колоне, једна поред Патријаршије а друга преко Бистрице. Кад су наишли на нас један од њих је стао поред мене, учинио ми се висок као планина. Питао ме је, чији сам, јесам ли Српче. Кад сам климнуо главом, скинуо ми је фес са главе, бацио га на земљу и рекао да га никада више нећу ставити на главу. Затим ме је подигао ме себи на кркаче и тако сам са ослободиоцима ушао у Пећ. Било је то на Светог Луку 1912. године.“

Тај дечак, који је тог дана осетио мирис слободе, касније ће постати један од првих академских сликара са Косова. Али тај призор – тренутак када је војник скинуо турски фес с његове главе – остао је дубоко урезан у његовом памћењу као симбол буђења народа из вековног ропства.

У том покрету руке, којом је војник збацио фес, било је више историје него у многим књигама. То није било само скидање туђинског обележја, већ скидање страха, понижења и дуге ноћи која је трајала од Косовске битке до тог октобарског дана.

Те јесени 1912. године, док су се још димили бојеви око Једрена и Кумановa, српска и црногорска војска улазиле су у срце Старе Србије. Са Косова су се повлачили последњи остаци турских гарнизона, а по селима се, тихо и опрезно, појављивао заборављени поздрав: „Помози Бог“.

Пећ, град Патријаршије, примио је своје ослободиоце на дан Светог Луке, јеванђелисте који је у хришћанској традицији симбол исцељења. И заиста, тај дан је био дан исцељења једне ране која је трајала више од пет векова.

Од тог тренутка па до данас прошло је више од једног века, али у свести старих Косовљана живи прича о дечаку који је тог дана остао без феса и добио слободу. Она се преноси као молитва, као подсетник да је слобода најчешће стигла у тренутку када се најмање могла очекивати – тиха, свечана, у јесењем дану Светог Луке, кад је један једанаестогодишњи пастир постао сведок једне велике зоре.

Срећко М. Мартиновић

smArt¹⁰|²⁵