Лист "Борба" је 1986. године објавио текст тадашњег новинара Танјуга Ђорђа Јевтића, где је његовом извештају из Новобрдског краја дат суморан наслов: "Брђанска трпљења и сељења". Читајући те редове, убрзо постаје јасно да су се ондашњи становници Новог Брда борили са много тежим противником од међунационалних тензија – бесперспективношћу.
Јевтићев чланак документује болну стварност која је погађала наш крај: људи су масовно одлазили због немаштине и општег запостављеног стања. Оно што је највише забрињавало јесте да је егзодус био свеобухватан. Аутор недвосмислено наводи да су се исељавали и Срби и Албанци, гоњени истим проблемима. Бројке су биле алармантне: за две деценије, 120 Срба и 80 Албанаца напустило је своје огњиште.
Локално становништво је осећало да их је систем заборавио. Једна од највећих рана биле су неиспуњене обећања, посебно у вези са инфраструктуром. Новинар је забележио да су људи били депримирани, јер је, упркос обећањима о путевима, "готово ништа није урађено". Рудник, који је требало да буде темељ економије, већ тада је био у тешком положају, додатно подривајући стабилност. Квалификовани радници нису имали за шта да се задрже, па је Ново Брдо губило своје најбоље снаге.
Ипак, у овом горком извештају постоји један важан детаљ: аутор наглашава да у крају "уистину нема међунационалних зађевица". Међусобни односи су описивани као традиционално добри, а проблем је био заједнички – лоша економија и бесперспективност.
Чланак из 1986. године представља оштар историјски осврт. Он нас подсећа да су се наши људи, без обзира на националност, заједно борили против немаштине и запостављености, а њихова једина нада била је да ће нека политика успети "спречити одласке и обезбедити повратак".
Шта нам говори 1986. година данас?
Читајући ове редове, не можемо а да се не запитамо: колико се тога заиста променило? И данас се наш крај, као и многа друга рурална места, бори са одливом становништва, лошом инфраструктуром и недостатком инвестиција, без обзира на крупне политичке и друштвене промене које су се десиле (прелазак државе Србије у "дубоку илегалу").
Међутим, данашња ситуација је за моје суграђане знатно сложенија. За Србе у Новом Брду, проблем бесперспективности се умножио: крај се данас налази у тзв. "Репубљик Косова". Ова чињеница је додатно депримирајућа и отежава осећај сигурности и планирања будућности у мултиплицираном политичком и институционалном изазову. Ако је 1986. било тешко због немаштине, данас је та немаштина појачана осећајем неизвесности
Шта ви мислите? Која су највећа трпљења и наде Новог Брда данас? Јавите нам у коментарима!
smArt⁰⁷|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар