Од Београда до Новог Брда: Неиспричана прича о Драгутину Гавриловићу

Када помињемо херојство у Великом рату, име мајора Драгутина Гавриловића неизбежно се издваја. Његов чувени говор браниоцима Београда, изговорен пред последњи јуриш 1915. године, постао је симбол надчовечанског отпора и жртвовања за отаџбину. Међутим, поред одбране престонице, мало је познато да је овај истакнути официр учествовао и у важним борбама за ослобођење Новог Брда, додајући још једну светлу тачку својој ратној каријери.

Живот посвећен војсци

Драгутин Гавриловић рођен је 30. априла 1882. године у Чачку, у угледној занатлијској породици. Војни позив одабрао је у време када је Краљевини Србији био неопходан школовани официрски кадар. Након завршене основне школе и шест разреда гимназије у родном месту, 1899. године ступа у Војну академију. Школовање завршава 1901. године као питомац XXXII класе, која је до Балканских ратова била најбројнија, и одмах по унапређењу у чин потпоручника преузима дужност водника у X пешадијском пуку. У овом пуку, који ће петнаест година носити назив „Таковски“, остаје све до премештања окружне пуковске команде у Чачак. Током овог периода, 1905. године унапређен је у поручника, а пет година касније постаје капетан.

У Првом балканском рату, Гавриловић је командовао 1. четом X пука Шумадијске дивизије. На почетку рата унапређен је у капетана прве класе. Учествовао је у свим операцијама од Косова до Призрена, а његова јединица борила се и против албанских побуњеника јужно од села Бицана 1. новембра 1912. године. Истом јединицом командовао је и у Другом балканском рату, учествујући у важним борбама на Дренику и Рајчанском риду током битке на Брегалници. Након завршетка рата, 31. октобра 1913. године, унапређен је у чин мајора.

У Првом светском рату, као командир, учествовао је у Колубарској бици, где је рањен у борби код Конатица.

Легендарна одбрана Београда

Најпознатији тренутак у Гавриловићевој каријери свакако је одбрана Београда у септембру 1915. године. Тројни савез, под командом генералфелдмаршала Аугуста фон Макензена, кренуо је у офанзиву са циљем заузимања српске престонице. Иако је Београд бранило само 20 батаљона, 75 топова и 2 ескадрона под командом генерала Михаила Живковића, међу којима и Гавриловићев кадровски пук, отпор је био херојски.

Драгутин Гавриловић је, као командант 2. батаљона X кадровског пука, бранио фронт који се протезао од фабрике „Гођевац" на Сави до дунавског кеја, обухватајући и доњи град. Аустријанци су 22. септембра вршили извиђање терена и гађали наша тешка оруђа, а наредног дана, 23. септембра, отпочела је снажна топовска паљба свих могућих калибара. Канонада је трајала непрестано, кулминирајући око 1 сат ујутро 24. септембра. Упркос страховитој паљби, број жртава међу браниоцима био је мали, захваљујући добро изграђеним заклонима.

У 2:40 часова ујутро 24. септембра, непријатељ је почео прелазак преко Дунава са Великог острва и острва Кожаре. Иако је батаљон ометао прелаз пушчаном ватром, непријатељ је успео да се домогне доњег града и дунавског кеја. У доњем граду 150 непријатељских војника са два официра одмах је заробљено.

Нажалост, непријатељу на Дунавском кеју није се могло ништа учинити због заштите монитора. У другом јуришу, око 14 часова, Гавриловић је рањен. Пред последњи јуриш, 24. септембра 1915. године, повео је преостале водове свог и других батаљона, као и делове Сремског одреда. Тада је изговорио свој чувени говор:

„Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине... Ви немате да се бринете за ваше животе, који више не постоје... Зато напред, у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!"

Овај говор остао је као сведочанство највишег херојизма. Иако је Трећа аустро-угарска армија генерала Хермана Кевеша заузела Београд, губици непријатеља били су огромни – Осми корпус је имао 6.887 избачених из строја, од чега 658 мртвих, док је Двадесетдруги немачки корпус имао 2.844 погинула и рањена војника.

Борбе за Ново Брдо и даље заслуге

Рањени командант је брзо евакуисан и опоравио се. У чин потпуковника унапређен је 1. октобра 1915. године. За показану храброст у одбрани Београда одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, а након рата и Орденом Белог орла са мачевима III степена за заслуге из 1915. године.

Шестог новембра 1915. године, под његовом командом, отпочет је напад на Ново Брдо, које је бранио један бугарски батаљон. Положај је заузет јуришем већ сутрадан. У овој борби, поред 2. батаљона, учествовале су и две чете X и једна чета XIX пука. Ова, мало позната чињеница није важна само за нас, локал-патриоте Новог Брда, већ доказ да је један од највећих хероја Великог рата директно учествовао у ослобађању Новог Брда и то само шест недеља након његовог рањавања у одбрани Београда.

Исти батаљон је 20. новембра водио борбу са албанским побуњеницима на Шимшировом брду, штитећи прелаз преко Везировог моста. Од 1916. године до краја рата, Гавриловић је био командант 2. батаљона XII пука. Његова јединица водила је борбе на Источном Ветернику, Трнавској коси и Облој чуки 1916. и 1917. године, а у септембру 1918. учествовала је у пробоју бугарског фронта на Западном Ветернику.

Поратни период и одликовања

Завршетак Првог светског рата Гавриловић је дочекао овенчан славом и бројним одликовањима. За заслуге у ратовима 1912-1918. године осам пута је одликован највишим одликовањима за храброст и три пута унапређен у виши чин. Чин пуковника добио је 14. октобра 1920. године. Иако ће наредних двадесет година провести у војсци без даљег унапређења, обављао је низ одговорних дужности.

Био је командант I батаљона 47. пешадијског пука у Крушевцу, а након унапређења у пуковника, постао је командант тог пука. Град Крушевац га је прогласио за почасног грађанина 17. маја 1930. године. Касније је био шеф административног одељења Министарства војске и морнарице, професор Војне академије, а нешто касније и шеф Генералштабног одељења.

У Априлском рату био је заробљен у Рајловцу и интерниран у официрски логор у Нирнбергу, где је провео четири године. Вратио се у ослобођену земљу тешко болестан и преминуо у Београду 19. јула 1945. године.

Гавриловић је био носилац бројних одликовања, укључујући Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, Орден Карађорђеве звезде IV степена, Орден Белог орла са мачевима III и V степена, Орден Светог Саве IV степена, Златну медаљу за храброст „Милош Обилић“, Медаљу за војничке врлине, Албанску споменицу, и многе друге. Међутим, два одликовања, врпца са златном храстовом гранчицом Ордена Југословенске круне IV степена и Француски ратни крст, нису сачувана. Од двадесет додељених одликовања, дванаест је добио за ратне заслуге.

Наслеђе пуковника Драгутина Гавриловића, хероја Београда и ослободиоца Новог Брда, остаје као инспирација за будуће генерације, сведочећи о несаломивом духу и храбрости српског војника.

Приредио: smArt⁰⁷|²⁵