Након Великог (Првог светског) рата у центру Београда сви су знали босоногог продавца новина Мишу, који би, за разлику од других који су морали да иду по кафанама не би ли распродали штампу, само стао на тротоар, на углу Кнез Михаилове и Улице краља Петра, и Београђани су за неколико минута куповали све његове примерке.
Тај Миша посато је епископ Шангаја западне Европе и Сан Франциска, а потом и светац Јован Шангајски којег поштују православни верници широм света, а данас, 2.јула, прослављамо његов празник.
Овај светитељ, српског порекла, чије је световно име било Јован Максимовић, рођен у Харкову 1896. године где је крштен под покровитељством Арханђела Михаила. Његов отац Борис дошао је у Русију као потомак оних Срба досељених са Косова у време Катарина Велике. Као врло побожно дете, утицао је на свог католичког учитеља да пређе у Православље. Са 11 година отишао је у војну школу. Његова младост обележена је службом официра у Царевој војсци, где се борио против бољшевика и доживео тешко рањавање које га је оставило хромим. Након револуције, попут многих руских емиграната, нашао је уточиште у Србији. У Београду, још док је студирао, живео је скромно, зарађујући за живот да би могао да се издржава, продавао је новине, разносио је млеко. Чак је и оно мало новца који би зарадио умео да раздели сиротињи, па је живео крајње аскетски. Овај детаљ већ тада је указивао на његову посвећеност подвигу и одрицању.
Прекретница у његовом животу догодила се у манастиру Миљково код Свилајнца, где га је замонашио митрополит Антоније (Храповицки) давши му име Јован, према свом претку Јовану Тоболском (о њему, неком другом приликом). Одатле је започео његов духовни успон, који га је водио на различите крајеве света - од Кикинде, Битоља, Шангаја, преко Париза, до Сан Франциска, где је служио као епископ. Након рукоположења за ђакона а онда и за свештеника предавао је веронауку у гимназији у Кикинди, СПЦ га је поставила 1929.г. за професора (суплента) Богословије у Битољу у Охридској епархији којом је тада управљао владика Николај (Велимировић). Где год да је био, Свети Јован је живео је прост и подвижнички живот у непрестаној молитви и великом подвигу (никада није спавао лежећи), а његов живот био је прожет чудесима и снажном вером. Дубоко се занимао за канонизацију Св. Јована Кронштатског.
Упокојио се после литургије у Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице. Мошти су му нетрулежне. Руска Загранична Црква канонизовала га је 1994. године, потврђујући његову светост.
У београдској Саборној цркви налази се икона посвећена овом свецу, с леве стране олтара, а на њој се налази и део његових моштију. Ипак, први храм у Србији који је добио честице моштију Светог Јована Шангајског била је Црква Светог Трифуна на Топчидерском гробљу. (Иначе, у овом храму се чувају бројне реликвије из Русије).
И ту, на Топчидеру, у тзв. "Кампсади", за живота проте Дејана Дејановића, догодио се мој први, веома упечатљив, сусрет са Светим Јованом Шангајским, вишеструк и дубок, где сам имао прилику да се поклоним његовим моштима. Тај тренутак, иако сам о светитељу знао само из прича, донео је осећај велике благодати и присуства. Био је то истински доживљај светости, нешто што се ретко среће.
Касније, после много година, на пропутовању по Пелопонезу и Коринтском заливу пут ме је одвео у манастир Трихофоро, духовно уточиште са богатом историјом, место које чува још једну драгоцену реликвију - његову ризу. За манастир Трихофоро Нефпактос (или Трикорфос, како се често среће) у Грчкој сазнали смо сасвим "случајно" од неких Руса, гостију хотела, где смо заједно одсели. Овај манастир се налази у близини града Нафпактоса (раније Лепанта), у планинском подручју Етолије-Акарнаније, и познат је по свом подвижничком духу и блиској вези са савременим грчким старцима и светилиштима.
Игуман манастира, архимандрит Амвросије Ленис, један је од духовних следбеника познатог старца Пајсија Светогорца и има дубоко поштовање према светитељима. Управо захваљујући његовом настојању и поштовању према Светом Јовану, манастир је постао чувар овог важног дела светитељеве заоставштине. Риза, као део одеће коју је Свети Јован носио током свог земаљског живота, представља материјални доказ његовог присуства и подвижничког начина живота. За многе поклонике, додир са овим предметом је извор благодати и духовног укрепљења, пружајући осећај блискости са светитељем.
Манастир Трихофоро тако постаје место где се негује сећање на Светог Јована и где верници могу да се поклоне светињи која сведочи о његовом животу посвећеном Богу. То додатно повезује причу о овом светитељу, чији су живот и дело премостили различите културе и континенте, остављајући дубок траг у Православној Цркви.
Тај тренутак, иако сам о светитељу знао само из прича, донео је осећај велике благодати и присуства. Био је то истински доживљај светости, нешто што се ретко среће. Приближити се нечему што је директно додиривао светитељ, што је сведочило његовом свакодневном животу и подвизима, било је изузетно искуство. У том тренутку, нисам осећао само поштовање према светитељу, већ и дубоку повезаност са историјом и духовним наслеђем које он представља. Све то је код мене пробудило осећај дивљења према његовој издржљивости, вери и посвећености, нарочито имајући у виду његове српске корене и све изазове кроз које је прошао.
Свети Јован Шангајски и Санфранцискански за мене није само светац из календара, већ живи пример како се вера и посвећеност могу претворити у чудотворну силу која превазилази све границе. Његов живот је подсетник на снагу духа и важност непрестане молитве, а његово наслеђе и даље инспирише вернике широм света.
smArt⁰⁷|²⁶
Нема коментара:
Постави коментар