Путовање у прошлост: Гњилане (не)ће заборавити свој Панађур

Путовање у прошлост: Гњилане (не)ће заборавити свој Панађур

Дан као данашњи. Сунце немилосрдно пржи, асфалт се топи, а град дише неком успаваном, летњом рутином. И док сати пролазе у пословима и свакодневици, негде у дубини сећања, пробуди се слика. Слика неког другог Гњилана, неког давног јула. И... сетиш се – данас би био Ивањдански панађур. Али, више га нема. Годинама уназад, та бурна, живописна традиција одувана је буром времена, оставивши за собом само трагове у успоменама ретких сведока. Када је био тај последњи, вероватно те 1998. године, пред оне тешке, ратне дане 1999, а када ће поново бити следећи, питање је које и данас лебди у ваздуху. У таквим тренуцима, не можеш а да не зарониш у успомену на Гњилане које је врило животом на овај празник.

Сећања једног Гњиланца: Панађурски дани и градски метеж

Причало се, још памтим узбуђен глас рођака, старог Гњиланца, некадашњег "гилиптера", како би се на Ивањдан Гњилане просто претворило у кошницу! Није то била обична пијаца, ма ни говора. Панађур, е то је био догађај године.

На празник Рођења Светог Јована Претече – Ивањдан, 7. јула (или 24. јуна по старом календару), Гњилане би сваке године оживело. Крајем 19. и током 20. века, овде се одржавао тродневни панађур, манифестација која је била много више од обичне пијаце. Његово успостављање, „Уредбом о држању панађура“ из 1913. године, првобитно је било намењено трговини стоком и сточним производима. Иако је касније, 1921. године, уведен и Спасовдански панађур, ивањдански је важио за главни, највећи и најживописнији.

Локација одржавања вашара мењана је кроз деценије, прилагођавајући се расту града и потребама. Како се памти, све је почело од сточне пијаце, преко тезги у Стојадина Трајића, да би се касније проширило ка аутобуској станици и даље према Дуванском комбинату. Временом се понуда робе на Панађуру проширила: поред стоке, појавила се и разнолика трговачка роба, као и занатски производи из целог Поморавља и шире, до неизбежних Јањеваца. Након рата, после 1945. доласком трговаца из Врања и других градова Србије, вашар је добио и нови, забавни карактер, обогаћен атракцијама и играма. Тада је стари назив "панађур" почео да добија своју модернију верзију – вашар.

Упркос развоју и ширењу асортимана пољопривредних производа, понајвише због богатих села око Гњилана, овај вашар се до самог краја свог постојања грчевито држао да одржи и сточни карактер. Причало се да је једне године између два рата, на Панађуру забележена импресивна продаја: стотине волова, крава и јунади, коња и ждребади, те хиљаде оваца и јагањаца, као и велики број свиња, коза и јарића. Био је то показатељ колико је Панађур био виталан за економију и живот целог краја, у време када је Гњилане, као и многе мање вароши без развијене индустрије, пролазило кроз тежак период економске кризе.

Ипак, у поратним годинама, присећа се наш рођак приче свога оца, врвео је народ из свих крајева, не само због стоке – иако је стока била главна ствар, наравно, све је то ишло у круг – него због живота! Панађур је добио нови шмек. Кренула је и забава, тек тад се видело да је прави вашар!

Е, а тек атмосфера! Било је то време кад Гњилане "пуца" од живота. Панађур је почињао и пре самог Св. Јована и трајао би пуна три врућа летња дана. Боза и пиво су текли у потоцима, а чули су се разговори о свему и свачему, од жетве која долази, до муке што индустрија узима посао занатлијама. Ипак, вашар је био тај вентил, тај дашак живота у вароши која је иначе живела мирно, без неких великих узбуђења.

Народ се просто сливао. Ниси могао проћи, а да се не припијеш уз некога, што је, наравно, било златно доба за џепароше. Али, ред се знао! Милиција би пре вашера покупила оне "сумњиве", држала их у притвору, па кад се све заврши – пуштала их. А они сналажљивији су знали да искористе одсуство конкуренције и зарађивали луде паре!

И да не заборавимо шверцере! Нудиле су се фармерке – Левис, Вранглер, све хит до хита! А продавао се и дуван "шверац", све док милиција не приђе својом маршрутом. А мајстори грнчари, е то је била посебна прича! Њихове свираљке, оне шарене што их напуниш водом па звуче као славуј, то је ишло као алва!

Али, права ствар, прави адреналински шок, то су били мајстори забаве. Рингишпили, аутомобили на струју, "искривљена" балерина, али врхунац – Зид смрти! Мотоциклисти, па чак и аутомобили, возили су по вертикалном зиду, уз ненормалну буку мотора и урлање публике. То је било чудо! А тек игре на срећу, гађања, алке, то је тек била посебна прича за срећне руке.

Све у свему, Гњилански панађур није био само догађај, већ жива традиција, слика живота једног града и његовог окружења, место где су се спајали трговина, забава, породица и варошки живот.

Сећање једног Планинца: Жетва, ишчекивање и поклон за сва времена

Док је Гњилане врило, ретки срећници међу децом из околних села, успевали су да добију "аусвајс", оду на Панађур и онда нам у једном даху пренесу то одушевљење градском вревом и свим тим "достигнућима" којих код нас није било. За нас је Панађур био нека врста магије, прилика да видимо и доживимо нешто потпуно другачије. Одлазак на Гњилански панађур био је врхунац године, али за нас дечаке који смо остали дома тај највећи догађај било је ишчекивање повратка наших очева.

У то време, дани су били посебни. Поља би већ дала свој род – тешко снопље падало под откосом, а у равнијим пределима вршалице бректале пуном паром. На наше питање зашто не прослављамо "летњег" Св. Јована када се ради о нашем свецу, одговор је био због Панађура у Гњилану. Управо тада би наши очеви кретали пут Гњилана. Знало се, вратиће се уморни, али са новостима из града и, што је најважније, са поклонима који би нам донели дашак те градске чаролије.

Прошло је много година, преко пола столећа, а као да је време стало. И данас, када се сетиш те вреве и ишчекивања, не можеш а да не пожелиш да се вратиш у то време. Неке успомене носе посебну тежину, а једна од њих је сат "Дарвил", неприкосновени "швајварац".

Недавно, сасвим случајно, пронашао сам га међу старим стварима. Ручни сат "Дарвил" – једноставан, али за мене непроцењив. То није била само ствар, већ врата у детињство, у сећање на један врели јулски дан.

Сетио сам се атмосфере села. И сетио сам се разбарушеног дечака који чека оца да се врати из Гњилана. И, појавио се. Чврстог хода и треперавог осмеха, као у дечака, корачао је ка мени.

"Ево ти ово да носиш и кад год погледаш у њега да ме се сетиш синко" – тихо је рекао.

Блистало је јулско сунце, блистале су очеве очи због радости коју је на мом лицу видео, светлуцао је сат "Дарвил" на мом зглобу – једноставан, али тако вредан. Био је то летњи Св. Јован, дан када је Панађур био пун живота.

Отац је одавно напустио овај свет, али је остало сећање, живо сећање на њега. Остао је и сат "Дарвил", да ме подсети да су цена и вредност два кантара на ваги и да ће превагнути онај кантар који представља меру наше вредности, увод у свет одраслих и одговорности.

Аутор: Срећко Мартиновић 

smArt⁰⁷|²⁵