Док је отац Игњатије делио нафору, можда су се неки питали како се овај млади јеромонах, чије је монашко путовање започело у манастиру Драганац код Новог Брда, нашао баш у свом родном Врачеву, и то након четири године од његовог монашења. Времена су била тешка, путовања несигурна, а страх свеприсутан. И баш у таквим околностима, испољила се Божија промисао у низу неочекиваних догађаја.
Наиме, те године о Васкрсу, били смо од Господа удостојени да посетимо Свету Земљу и једва смо чекали прилику да ту радост поделимо са нашим духовником. И онда, по окончању Апостолског поста, дошли смо пред Петровдан у манастир Драганац код нашег духовника, оца Кирила, на исповест пре сутрашњег причешћа. Били смо као свеже „хаџије“, посебно благословени и духовно оснажени.
Сутрадан на празник првоверховних апостола, по завршетку Литургије, остали смо на послужењу. Ту сазнасмо да ће о. Игњатије ићи у своје родно село, за предстојећи празник Светих Врача, који је храмовна слава манастира Врачево. Игуман манастира, старац Кирило, строг, али мудар, није лако давао благослов за овако далеко и ризично путовање, чак и врлинском монаху, какав је био о. Игњатије. Његова првобитна замисао била је да га он одвезе својим, старим голфом "двојком" до аутобуске станице у Гњилану, одакле би о. Игњатије даље путуовао албанским аутобусом до Грачанице, па српским комбијем до Митровице, онда у Лепосавић… и на крају, како зна и уме "неким" превозом до Врачева. Чињеница је да се о. Игњатије, сада јеромонах, који је своје прве монашке дане провео у манастиру Драганац код Новог Брда, слабо кретао ван манастира од тренутка када се у њему обрео, а томе је било скоро пет година.
С обзиром на то да смо се ми враћали за престони град Београд, предложили смо, иако нам није било успут, да га ми повеземо. Питање повратка је остало нерешено. Онда је млади, тада 26-годишњи Горан из Грачанице пошао са нама својим колима, како би га вратио у манастир. Тек из трећег покушаја, отац Кирило је дао благослов - не само за пут, већ и за обилазак родитеља и родне куће. Следећег јутра дошли смо доста рано ујутру у манастир и пред зору кренули из Косовског Поморавља ка Приштини и даље према Митровици. Искрено, и нама није било свеједно, нарочито на том делу пута, с обзиром на чињеницу да се пре четири године десио Мартовски погром а само неколико месеци раније сепаратисти у Приштини су прогласили неку "независну" државу. Тај погром и све што се дешавало након тога, заувек је променио живот на Косову и Метохији и одразио се на готово сваки сегмент живота, а нарочито на путовање по Косову. Атмосфера је била прожета неизвесношћу, страхом и сталном опасношћу. Путеви су били несигурни, а сваки одлазак изван сигурних зона представљао је велики ризик. Управо у тој атмосфери, у тим измењеним и тешким околностима, ми крећемо из Кос. Поморавља, преко централног, до севера Косова.
Док смо се возили, можемо да замислимо какве су мисли пролазиле кроз његову душу. Враћао се на место детињства, али сада као јеромонах - преображен, одговоран, посвећен. Како ће га дочекати? Хоће ли га препознати? Његов повратак био је више од пуке посете - био је то повратак са службом, са Крстом, са благословом. И тако, упркос таквим мислима и са помешаним осећањима, уз благослов и Божју помоћ, све са БГ таблицама, прођосмо зацртану маршруту и стигосмо на сам почетак Службе.
Света архијерејска литургија коју је служио владика Артемије уз саслужење мноштва свештенослужитеља, била је у правом смислу божанствена и за верни народ окупљен у великом броју. Након завршетка Литургије, у својој надахнутој беседи, владика Артемије је истакао да је тај дан дан велике радости. Прослављало се 148 година од обнове манастира, који је у време турске владавине био у рушевинама, а обновљен 1860. године заслугом предака који су чували веру у тим крајевима. Посебан значај имало је усељење младог братства, издвојеног из Сопоћана, у новоосвећени конак.
Владика је нагласио да је манастиру у Врачеву потребна стална молитва, а не само службе недељом и празником. Овај „мали рој монашки“, пресађен из Сопоћана у „духовну кошницу“ Врачева, призван је да сабира духовни мед за верни народ - за оне који се крсте Часним Крстом и ходе путем Светог Саве, светог кнеза Лазара и светог владике Николаја.
Монашки живот, у Врачеву као и у другим светињама, јесте служење Богу и народу. Монаси се моле даноноћно не само за себе, већ за цео народ, коме је Божија помоћ итекако потребна. Владика је подсетио на многа страдања српског народа, а посебно на Косову и Метохији, где је страдање било непрекидна стварност. Манастир Врачево је, попут свог народа, делио исту судбину - рушен кад је народ страдао, и обнављан кад је народ устајао.
Али, усред рушења, Господ дарује снагу за обнову. То је нада - да ће оно што је данас порушено, једном бити поново подигнуто. Али прва и најважнија обнова почиње у срцу човека, у његовом враћању Богу и вери светих предака. Ако се народ држи својих светиња као за котву, неће га потопити ни највећа олуја. Остаће веран својим прецима и Божијем завету.
Вера и љубав су те силе које оживљавају све што је непријатељ покушао да уништи. Владика је благословио нови живот манастира и све присутне, као и све оне који су молитвено били сабрани у Духу. Посебно је честитао славу игуману Василију, монашком братству и домаћинима.
После свега верни народ се сабрао да прими нафору. У том свечаном тренутку, владика ја благосчовио да нафору дели јеромонах Игњатије, чије је присуство било тихо, али снажно сведочанство вере и Божијег промисла. Његов лик, озарен благошћу, уносио је мир у срца сабраних.
Након славља, ми смо наставили пут ка Београду, а Горан и о. Игњатије кренули назад ка Грачаници. Међутим, ни ту није био крај искушењима. На повратку, Горан је имао судар са другим аутом. Успео је некако да поправи аутомобил довољно да наставе пут, али су због тога касно стигли до Димитријевића у Грчаници, породичне куће Горанових родитеља. Уморан и забринут, отац Игњатије је успео да се јави оцу Кирилу, молећи га за благослов да преспавају у Грачаници, због умора, али и опасности путовања ноћу. Али строги игуман, доследан свом благослову, укорио га је: "Мора се у манастир, такав је благослов!" И тако, упркос свим недаћама, стигли су касно у ноћ у манастир.
Тада је отац Кирило, видевши у каквом су стању и свесни опасности ноћног путовања, није дозволио Горану да се сам врати назад по ноћи пуној опасности. И тако је послушни Горан, иако рођен у самој близини манастира Грачаница, ни крив ни дужан, морао да по први пут преноћи у једном у једном манастирском конаку - и гле, у владикиној келији - посебна привилегија и благослов за први боравак у манастиру. Од узбуђења није ока склопио, преврћући по мислима о свему што се тога дана догодило. У тим размишљањима, сан га је савладао, а онда га је, по мрклом мраку и неописивој манастирској тишини, пробудио звук клепала, позив на јутарњу молитву. Устао је, не знајући шта да ради, али када је звоно почело да одзвања у столетним храстовим шумама, то је био јасан знак да се иде у цркву.
По завршетку службе, о. Игњатије је срдачно захвалио Горану на његовој жртви и труду, разумевајући све кроз шта је прошао. Од старца Кирила добио је мали крст на дар. Након доручка, поневши са собом не само причу, већ и дубоко духовно искуство, Горан се вратио своме дому, а у њему је остало не само сећање на необичну ноћ, већ и дубоки утисак манастирског живота. Причајући са благим дечачким осмехом своје догодовштине из манастира, посебно је истицао како је имао посебну привилегију да ноћи у манастирској ВИП келији.
Овај празник и догађаји из те, сад већ давне 2008. године, подсећају нас на нераскидиву везу између вере, народа и светиња на Косову и Метохији. То је сведочанство наде, истрајности и обнове, чак и у најтежим условима. Нека Господ дарује да дуго година долазимо и славимо Његово Име, и да нас удостоји Царства Небескога, где ћемо са нашим светим прецима славити Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове. Амин!
Нема коментара:
Постави коментар