Успон на гору Тавор

Ходочашће на Гору Тавор – место Христовог Преображења

Када ме је лета Господњег 2008. Господ удостојио да посетим Свету земљу, међу свим светињама једно место ми се урезало у срце више него друга – Гора Тавор. Њена издвојена купола, која се уздиже усамљено изнад равнице Језраела у Доњој Галилеји, чини да човек већ на прилазу осети да се приближава неком посебном, тајанственом простору. Са једне стране поглед се пружа ка Назарету, дому младости Христове; са друге стране отварају се равнице које предање назива Армагедонским пољима, где је, према Откровењу, предвиђена последња битка историје.

У Јеванђељима се не помиње име ове горе, али предање Цркве је сачувало веру да је управо ту Христос показао своју божанску славу. На тој „високој гори“, пред тројицом ученика – Петром, Јаковом и Јованом – лице Господње засијало је светлошћу неземаљском. Пред изабраним апостолима, јер су они показали веру, наду и љубав, и пред два пророка – Мојсијем и Светим Илијом – да буду сведоци преображења живима и мртвима.

И као што се на Јордану чуо глас Бога Оца, тако се и овде, док их је обавио облак Духа Светога, зачуо глас: „Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!“ На Тавору се поново открила тајна Свете Тројице.

Мој успон на Тавор био је као ход ка унутрашњем откровењу. Са паркинга у подножју кривудави пут води уз стрме серпентине, а сваки корак откривао је нове видике – зелене њиве и плодне долине. Поглед на Армагедонска поља, на стазе којима су пролазили древни путници ка Дамаску и Сирији. Као да је сва земља, толико пута разарана и поново обнављана, била припрема за овај тренутак сусрета са Небом.

Водич је причао да уочи празника Преображења верници пешице крећу ка врху горе. Током празничне Литургије често се спушта благодатни облак, који верне укрепљује у уверењу да је то исти облак који је једном заклонио апостоле. Иако нисам тада био сведок тог чуда, у срцу сам осетио да се исти облак може спустити и на свакога ко уз веру и љубав приђе Христу.

Био сам, ипак, сведок брзих промена времена на Тавору, на које верни не обраћају пажњу – ни на честе пљускове, ни на ужарено сунце. Док у подножју влада ведрина, на врху горе може бити магле и кише.

На самом врху, након што се прође кроз капију, указује се црква од камена којом је управљала Руска православна црква.

Архимандрит Иринарх, родом из Молдавије, некадашњи монах Лавре Саве Освећеног, након једног виђења настанио се на врху Тавора. Убрзо, откривши остатке древне византијске базилике, почео је да је обнавља са својим помоћником, јерођаконом Нестором. Међутим, због изненадне смрти није могао да доврши посао. Храм је завршен и освећен 6. августа 1862. године. Има три престола: централни у част Преображења, јужни у част пророка Мојсија и Илије, северни у част светих Георгија Победоносца и Димитрија Солунског. Изградња храма и манастира у великој мери је изведена новцем из Русије. На рушевинама те прве цркве грчки јерарси су дуго служили Литургију сваке године.

На јужном зиду фреске светитеља у природној величини (ту сам први пут запазио Св. великомученика Артемија), а на северном све саме светитељке. Поглед за памћење – врло упечатљива и незаборавна слика.

На територији која припада манастиру налази се и пећински храм Мелхиседека.

Са друге стране стоји католичка базилика, подигнута почетком XX века на рушевинама крсташког храма. Још у IV веку Света Јелена је на овом месту подигла прву цркву посвећену апостолима – сведоцима Преображења. Свака епоха оставила је свој траг, као да је историја, упркос рушењима, увек изнова сведочила да је Тавор место где човек сусреће вечност.

Али више од свих споменика и зидина, у души остаје оно невидљиво. Када сам закорачио у храм, обавио ме је мир и хладовина. У полумраку цркве све је говорило о једној истини: човек је позван да се преобрази. Сетио сам се речи апостола Петра: „Господе, добро нам је овде бити.“ Заиста, добро је било бити ту – али још више схватити да је Тавор позив, а не одредиште. Позив да сваки човек, у свом животу, крене путем преображења: да мрак своје душе отвори светлости, да лице своје обасја љубављу, да се живот преобрати у заједницу са Христом.

По књизи Откровења, последња светска битка у време Господњег Другог доласка биће негде на пољима Армагедона, где ће Бог победити зло. Када сам силазио са Тавора, поглед ми је поново клизио преко поља Армагедона. Сетио сам се да је историја људи испуњена борбама, али да последња победа припада Христу. Као што Косово поље за нас Србе носи печат страдања и наде, тако и ово поље чува обећање да ће светлост победити таму. И као што је онда апостолима дата снага да се не саблазне пред Крстом, тако и нама Тавор даје утеху – да иза сваког распећа стоји слава Васкрсења.

И данас, на празник Преображења, враћам се мислима на ту гору. Нисам одатле понео сувенир, али јесам нешто драгоценије – унутрашње осећање да је човек призван да буде више од онога што јесте. Да се у сваком нашем заласку сунца крије трачак Таворске светлости, која нас позива да и ми постанемо деца Божија, обасјана Христом.

Преобрази Господе,
моју таму у светлост,
болест у здравље,
тугу у радост,
слабост у крепост,
и сав живот мој Господе,
у љубав преобрази...

Раб Божији, Срећко М. Мартиновић/ smArt⁰⁸|²⁵