Вечера у Новом Брду

Како се јело у Српској средњовековној Деспотовини

Ветар је ношен мирисом свеже печеног хлеба пролазио кроз калдрмисане улице Новог Брда. Са свих страна града, најбогатијег у српској деспотовини, стизали су трговци, рудари и занатлије, а у центру пажње увек је била Јаскина пекара. Није било путника који је прошао кроз Ново Брдо, а да није пробао њен чувени двојни хлеб – двопек, идеалан за далека путовања, или питу са сиром, чији је мирис привлачио и властелу и обичан народ.

У двору војводе Радича припремала се свечана вечера. Велики дрвени сто у трпезарији био је покривен тканим столњаком, а слуге су на њега постављале глинене и дрвене чиније са разноврсним јелима. Хлеб је био основа сваког оброка – печен од пшенице за богатије слојеве, док се код сељака често користио јечам, просо, раж или овсено брашно. Поред хлеба, служиле су се и густе житне каше – нарочито просена, често припремана са млеком.

Месо, које није било уобичајено на сеоским трпезама, на двору се налазило у изобиљу. Велики комади печене јаретине и говеђег меса били су први на столу, док су витезови и гости користили своје личне ножеве како би их резали. Виљушка с два крака служила је само за придржавање меса, док су се руке користиле за јело. Као што је био обичај, мушкарци су први узимали храну, а жене и деца су се придруживала касније.

Поред меса, на столу су биле разне пите – са сиром, месом и биљем. Посебно место заузимала је торта од сира, слатка посластица која се и данас прави у разним крајевима. Трговци су из далеких крајева доносили суво месо, пршуту и кобасице, које су биле цењене и на сеоским славама.

У сеоским кућама, све се одвијало око огњишта – ту се кувало, јело, али и радило и спавало. Јело се из једне заједничке зделе, а тек у 14. веку појавиле су се прве дрвене и глинене кашике. У градским кућама организованијег типа, кухиња је била засебна просторија, а имућнија господа имала су и трпезарије попут оне на војводином двору.

Док је вечера у Новом Брду одмицала, гости су разговарали, наздрављали глиненим бокалима вина и чистили зубе малим чачкалицама, које су, на изненађење многих, биле уобичајене на српским дворовима.

Иако није било златних виљушки, није било ни мањка гостољубивости и поноса. Ново Брдо је било срце српске деспотовине, а како се јело у њему, тако се јело и широм земље – од царског двора, преко градова, до најмањих сеоских кућа, где је храна била више од обичне потребе – била је симбол заједништва, живота и традиције.

Приредио: Срећко М. Мартиновић smArt⁰⁸|²⁵