Кора по кора, залогај по залогај – Белопаланачка прича

Дани банице – празник укуса и душе

Знао сам за белопаланачке „Дане банице“ још од њених самих почетака. Наши драги Ракићи (сада пок. Пане и Верица), са пуно љубави и ентузијазма су их самоиницијативно покренули још давне 2006. И тако, тек ове године, на 19. годишњицу ове лепе традиције, имали смо част да уживо осетимо чаролију тог догађаја.

Био је то тренутак када сам схватио да овај фестивал није само прича о храни, већ празник који оживљава дух краја, спаја људе и подсећа нас колико је лепо уживати у сваком залогају и сваком осмеху.

Мирис свеже печене банице и топлина људи учинили су овај сусрет још посебнијим – као да смо се вратили у стари крај кога време није заборавило. Као да је време овде стало, упркос свим изазовима и сиромаштву које и даље постоји. Али људи? Они су отворени, топли, гостољубиви, и спремни да уживају у малим стварима које живот чине великим.

Наши драги рођаци из Пролетерске улице, чији смо били гости, заслужни су што „Дани банице“ у Белој Паланци постоје у овом облику већ готово две деценије. Њихова предузимљивост и "неузвраћена" љубав према свом родном крају и традицији, покренули су ту лепу причу и учинили да ова манифестација сваким издањем буде све боља, веселија и топлија.

Манифестација се одржава сваког другог викенда у августу. Мирис свеже печене банице, било слане или слатке, шири се улицама као топли загрљај старог пријатеља. Поред банице, штандови нуде и специјалитете од чувене „вртке“ паприке, белмуж, ловачку мућкалицу, рибљу чорбу – и још много тога што само овдашње домаћице умеју да спреме.

Са осмехом на лицу и топлином у срцу, схватио сам да се „Дани банице“ не могу описати речима – морају се доживети. И у Белој Паланци, сваки август, то је оно што траје и што враћа веру у лепоту малих ствари.

Белу Паланку је тих дана тешко напустити… али лако јој се поново вратити. 

Саставио: Срећко М. Мартиновић
smArt⁰⁸|²⁵


Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Од безнађа до ослобођења: Косовска прича која инспирише

Слика
Од привидне безизлазности до зоре слободе: Косовска порука наде и издржљивости Често се у историји српског народа, посебно када је реч о Косову и Метохији, сусрећемо са периодима који су деловали као потпуна безизлазност. Депримирајућа перспектива коју данас многи с правом осећају у погледу наше јужне покрајине није, међутим, јединствена у времену. Овакве ситуације су се кроз историјске циклусе понављале, али је заједничко свим тим примерима да су се сваки пут окончавале изненадним обртом у нашу корист. Најбољи пример који илуструје ову појаву јесу догађаји из 1911. године. Када је мрак био најгушћи: Прилике на Косову 1911. године У годинама које су претходиле 1912. години, прилике за Србе на Косову и Метохији биле су изузетно тешке. Демографска слика регије драматично се променила у само четири деценије: са некадашњих 67% Срба према 33% Албанаца, однос се преокренуо на свега 20% српског становништва наспрам 80% албанског. Свакодневни живот био је обележен зулумима над српским живљем –...
Прикажи све

ВЕРНИ ДО КРАЈА

Слика
Седамнаести јул 1918. године остаће заувек уписан тамним словима у руску историју. Тога дана, у мраку Јекатеринбурга, у кући Ипатијевих, извршен је страшан злочин над царском породицом Романов. Али прича о њиховом страдању, и страдању оних који су им били блиски, протеже се даље од само једног датума и једног места, откривајући невероватну посвећеност, веру и трагичну судбину у једном од најбурнијих периода човечанства. Престолонаследник Алексеј: Невина жртва и небески заступник Сто двадесет и једну годину пре тог кобног јула, 12. августа 1904. године, руска царска породица дочекала је дуго жељеног наследника – царевића Алексеја Николајевича Романова. Његово рођење сматрано је одговором на усрдне молитве, посебно након канонизације Светог Серафима Саровског и пророчанства Блажене Паше Саровске. Међутим, овај невини дечак био је обележен болешћу, хемиофилијом, која му је донела патњу кроз цео кратак живот. Ипак, његова чиста душа и страдање узвисили су га у Руско...
Прикажи све

Св. Јован - Од Косова, преко Русије и Кине до Америке

Слика
Након Великог (Првог светског) рата у центру Београда сви су знали босоногог продавца новина Мишу, који би, за разлику од других који су морали да иду по кафанама не би ли распродали штампу, само стао на тротоар, на углу Кнез Михаилове и Улице краља Петра, и Београђани су за неколико минута куповали све његове примерке. Тај Миша посато је епископ Шангаја западне Европе и Сан Франциска, а потом и светац Јован Шангајски којег поштују православни верници широм света, а данас, 2.јула, прослављамо његов празник. Овај светитељ, српског порекла, чије је световно име било Јован Максимовић, рођен у Харкову 1896. године где је крштен под покровитељством Арханђела Михаила. Његов отац Борис дошао је у Русију као потомак оних Срба досељених са Косова у време Катарина Велике. Као врло побожно дете, утицао је на свог католичког учитеља да пређе у Православље. Са 11 година отишао је у војну школу. Његова младост обележена је службом официра у Царевој војсци, где се борио против...
Прикажи све