Какав пук – Гвоздени пук
ОМАЖ ПУКОВНИКУ МИЛИВОЈУ СТОЈАНОВИЋУ БРКИ И ГВОЗДЕНОМ ПУКУ
Пролеће 1913. године. Призрен, град на Бистрици, украшен тек ослобођеном слободом. У центру, испред објектива Надежде Петровић, стоји пуковник Миливоје Стојановић Брка, командант XII пука „Цар Лазар“, међу својим официрима. Чврст поглед, препознатљиви бркови, држање човека који зна шта је част, али и цену слободе. Поред њега, други с десна, седи пуковски лекар др Жарко Рувидић, будући генерал. Слика као да предосећа –ово су људи који ће ускоро ући у историју.
Брка је већ тада носио на себи славу победника Кумановске и Брегалничке битке. У овој другој, јуна 1913, престолонаследник Александар му је лично, скинувши са својих груди Карађорђеву звезду са мачевима, заденуо на његова прса – највише одликовање тога рата. Но, оно најтеже и најсветије било је тек пред њим.
У ослободилачким ратовима 1912–1918. Србија је мобилисала око сто пукова. Сви су храбро војевали, али само је један понео незванично, а у срцу народа вечито, име – Гвоздени пук. Службено: Други пешадијски пук „Књаз Михајло“ првог позива Моравске дивизије. Његову кичму чинили су горштаци из Топлице, већином потомци досељеника из Црне Горе и Херцеговине. У ратовима од 1912. до 1918. из пука је погинуло 32 официра и преко 1.200 војника, а рањено више од 6.600. У неким селима није било куће која није дала бар једног борца.
Надимак „Гвоздени“ добија после Брегалничке битке, када је, у најтежем часу, јуначким јуришем пробио бугарски фронт. Од тада, та реч постаје симбол непоколебљивости. У Првом светском рату Гвоздени пук је био на првим линијама Церске и Колубарске битке. Управо ту, на лазаревачким положајима, његов командант Брка је, већ тешко болестан од упале плућа, видео како му редови проређују. Ни тренутка не оклева – стаје на чело пука и води га у јуриш на Кременицу. Положај је освојен, али Брка ту остаје заувек. Та жртва постаје легенда, а у његову част Станислав Бинички пише „Марш на Дрину“.
Пут Гвозденог пука од Прокупља 1912. до коначног уласка у ослобођени Београд 1918. исписан је именима најтежих битака: Куманово, Брегалница, Цер, Колубара, Горничево, Битољ, Солунски фронт, Ниш. У његовим редовима бориле су се и две жене витеза Карађорђеве звезде са мачевима – Милунка Савић и Шкотланђанка Флора Сендс. Његова ратна застава, најодликованија у српској војсци, по жељи краља Петра Првог положена је на његов ковчег, а по предању и данас почива с њим на Опленцу.
Судбине Брке и Гвозденог пука испреплетене су у једној реченици: част, жртва, слава. Брка је дао живот, пук је дао читаву генерацију својих синова. А Србија је добила легенду коју ни време, ни заборав не могу избрисати. Када свира „Марш на Дрину“, то није само музика – то је корак Брке, то је строј Гвозденог пука, то је откуцај срца целе једне земље.
Коментари
Постави коментар