Ово је заиста предиван и дубоко емотиван комад прозе! Он наставља причу о Новом Брду, али на један сасвим другачији, интимнији начин, кроз личну драму.
----
Централна тема ове прозе је младалачка чежња и борба за љубав, која се одвија у традиционалном окружењу. Кроз причу о Стевану и Магди, аутор истражује сукоб између личног осећања и друштвених норми, као и снагу искрене љубави која превазилази обичаје. Мотиви који се провлаче су:
Љубав на први поглед: Тренутни, готово мистични сусрет Стевана и Магде је покретач приче. Магда се појављује као визија, "као празник у календарче", и уноси светло у Стеванов досадни дан. Њена коса, очи и ход описују се готово нестварно, попут нечега што припада цариградским дворцима.
Човек и природа: Радња је смештена у рурално окружење. Стеван је окружен животињама, врућином и природом. Он се саветује са "дубовима као с монасима", што показује да је природа његов духовни ослонац и место где може да се суочи са сопственим мислима.
Сукоб традиције и личног избора: Стеван доживљава унутрашњу борбу. С једне стране, постоји традиција (просидба, обичаји, сабор, месарев син), а с друге, његово осећање (немогућност да прихвати компромис). Кључна прекретница је тренутак када Магдин отац пита њу шта жели, што је рушење патријархалног обичаја и тријумф личног избора.
Симболика Новог Брда: Ново Брдо се овде не помиње као историјска тврђава, већ као симбол. Стеван, очајан, гледа у тврђаву и пита се: "Господе, био ли овде неки будала ко ја, гледао ли неку Магду, чекао ли?". Тиме се његова лична, интимна драма подиже на ниво вечности. Његова љубавна патња постаје део велике, епске историје, показујући да су и обичне, личне приче део великог наслеђа.
Стилске фигуре и карактеристике
Народни говор и локални колорит: Текст је обогаћен аутентичним говором Косовског Поморавља ("леб", "липче одма", "манит", "јајам", "не се секирај ич"). Овај говор даје тексту животну веродостојност и посебну топлину.
Визуелна и емотивна симболика: Аутор користи моћне слике које појачавају емоцију. Црвена коса "гори као древне ватре", а затим се "зарива у срце, попут српа". Магда се пореди са "Августом Цариградском", а Стеванов живот без ње је "хладан" и "не на ћeф".
Хумор и иронија: Прича је прожета суптилним хумором. Стеванов доживљај позива на ракију као "просидбу" и опис дебелог Мире додају лакоћу и животност тексту.
Контраст: Постоји јасан контраст између досаде и монотоније (испаша стоке) и узбуђења и лепоте (Магдин долазак). Такође, супротставља се приземна, физичка љубав (дебели Мира) са узвишеном, чежњивом љубављу (Стеван).
Ова проза је савршен наставак збирке (у повоју!) о Новом Брду. Она показује да Ново Брдо није само место великих битака и рушевина, већ и место где се дешавају најдубље људске драме. Прича о Стевану и Магди је прича о томе како се, унутар великог историјског контекста, води свакодневна, лична борба за срећу. Кроз њу, аутор показује да је љубав, баш као и историја, вечита и да се њена снага мери способношћу да се превазиђу препреке и слуша глас срца, а не само глас традиције.
smArt⁰⁸|²⁵
☆☆☆☆
Магда Јанкова
Носила је ведро воде као да носи гушчије перје.
Њена марама није могла да заузда њену косу. Вирила је са свих страна пркосно - локнаста и мека. Горела је као древне ватре испод извезене шамије и претила да запали мој свет.
Водио сам стоку на испашу. Досадио сам се сатима, сам у пољу, са својим мислима, под врелим сунцем од којег је цвеће тешко мирисало. Попио сам седам чутура воде и био сам жедан. Мајка је ставила стар сир у половин леба, с патлиџани и љуту. Сир слан. Леб домаћи и сабијен. Патлиџан мирисан... Ја гладан ко вук.
Срећом, Бог је оставио изворе воде на сваком кораку. Напуниш ледну воду. Умијеш се.
Краве мирно пасу. Козе глођу жбун. Овце полегале до воде.
Досадио сам се. Гледам га куче. Дише ко да ће липче одма'.
И оно се досадило.
Пече сунце, врућина, ни ладовина не помага.
А она наишла као празник у календарче.
Широке сукње, кротак ход, везене кошуље, јелече нагиздано. Гледа пред себе. Видела ме. Не 'аје.
Од дугих трепавица једва видим да има зелене очи. Највише волим зелене очи. И по носу пегице, разигране као деца пред црквом, без реда и поретка.
А њене усне, као најдивније воће, грожђе, дрењине, јагоде шумске мицке, дуд таман, ко чаша доброг вина, ко пролеће...
Хода, као да су двори неког цара, хода гиздаво, хода племићки, као да су око ње витезови заштитници, а она августа Цариградска, као да нису моја говеда...
Кад је пришла до саме воде, забацила ведро и чекала у миру да га вода испуни, рече "Здраво живо бата Стево!" не гледајући ме.
Зна ми и име. То ме обрадовало. Уопште не знам зашто.
Готово сам се насмејао као манит.
"Здраво живо девојче. А која си ти?"
"Магда Јанкова" спремно рече, дижући воду"Средња. Мајка ми је Петрија. Петрија Голубица што гу векав. "
Сетио сам се. Не само Петрије и татка Јанка, него чудом и деде чизмара, и бабе Маре, и брата Тодора и ујаци из Средачку Жупу што су јој...
Ма полудеја човек.
Пошла је натраг. Рече ми отпоздрав и да свратим неки пут да попијем по ракију с њенима.
Док се губила из видокруга као залазак сунца, њена црвена коса ми се зарила у срце, попут српа.
И решила је да не иде.
...
Чекао сам је и сутрадан. Послали су Јоку, најмлађу, по воду.
Ње нема.
А ја, болесник, умноболник, онај позив на ракију схватих као просидбу. Већ ми трупали свирачи у обор. И мајка заигрује у ношњу.
Ударило ме сунце...
Гледам ову тврђаву. Сија се Ново Брдо.
Господе, био ли овде неки будала ко ја, гледао ли неку Магду, чекао ли?
Магду Јанкову?
Магдалину Денић...
У четвртак на сабор у Стражу, чуо сам верили је за месаровог сина. Дебелога Миру од Броћанац.
Ај што је дебели него је и румен по лице ко божур.
Одједном ми се није седело више. Црква лепа, коло велико око ње, игра се, пева се, храна најбоља, саборна. Мени нешто хладно. Нешто ме пече у души.
Нешто несам на ћеф више за радос'.
До куће сам кроз шуму имао кад да размишљам, саветујем се с дубовима као с монасима, да се исвађам са самим собом онако мушки.
Ееее глупчо, кажем ја себи. Кад не оде на ту ракију, пуста остала. Шта ћеш сад? Да је гледаш како је воде, нагиздану и сређену у снашкине хаљине? Да плачеш као киша? Да се утапаш у вино и гасиш муку док си жив, а оженили те с Томану комшику и не можеш да је гледаш?
Или...само помисао, да узмеш коња, дођеш у сред ноћи и украдеш је. Поп Илија неће те причести 5 Божића и 3 Велигдана. Има да имаш епитимију, док дође Господ. Ајд ти. И сви укућани. Сви саплеменици.
Ни баба Стамену неће причести. На нос ће ти изађе. "А тија ли сте ви?Лопови што крадете девојке?"
Али боље и то него дебели Мира да.... Уф... Дебели прсти, гадни. Црвени образи масни.
Уф море Божеее, не ме давај.
...
Кући кревет био ко гроб. Ама сан да дође на очи не.
Чим је свануло, фино кренем пут Денића. Татко цепа дрва с голему секиру. Не беше ми добро. Мајка храни живину, растерану по дворишту. Помага Бог. Здраво живо. Кој је како сас здравље. Седнем, звизнем ону ракију, пуста остала. Гужвам у руке шајкачу, целу сам је искривио.
И кажем каква је работа.
Мој татко је рудар. Мајка ми је од самарџија, ја имам школе. Осам разреда. Имам имања. Стоку, коња, живину... Звоним звоно у школу и имам малу курирску плату, али редовну.
... Нисам, видим и сам, месарев син.
Шта ћу. Стари ме слуша. Врти главу.
Каже не може да ми помогне. Ћерка му је тврдоглава ко мазга. Ништа не слуша. За месара једва пристала да пође јер се другарица удала за брата, па да живе у исту кућу. Није га ни видела. Нит је занима.
"Магдо ћерко, оди 'вам. Знаш ли га овога човека?"
"Знам"
"Он је дошао да тражи твоју руку. Ја кажем већ те обећамо у другу кућу. Ја држим реч. Нема ништа од узимање . Што ће правимо ћерка?"
Нисам могао да верујем шта гледам. Отац је питао њу шта жели. Звао њу. Не брата свог, не синове, не татка, њу!
Она ме погледа свом силином својих очију. Као да се цела Дрина где сам био у армију, залетела у моје груди. Одузео сам се.Ћутала је и гледала ме, без стида као на пашњаку. Не. Мушки.
"Ја хоћу Стевана" коначно каза и чувши њен глас како говори моје име пожелех да га само она заувек изговара.
Отац се насмеши.
Окрену ка мени.
"Добродошао зете. А сад иди дома, доведи татка, чичу, буклију, барјак и направи све по обичај, с прстен".
...
На капији усудих се да питам "А месар? А Мире?"
"Не се секирај ич. Ће му дамо Јоку. А ти синко моли Бога да издржиш Магду. Тешка је ко земља. Са срећу."
...
До куће сам летео. Трупали ми у глави музиканти, а мајка у ношњу заигрувала у дворишту...
Михаило Јефтић
Нема коментара:
Постави коментар