Истражујући доступне изворе за своју студију о историји Новобрдске митрополије, наилазим на доста занимљиве и поучне податке из ширег круга мога интересовања. Наиме, ова митрополија, која је вековима представљала духовни ослонац Грачанице и Новог Брда, своје корене вуче из древне Липљанске епископије. А управо у Липљану, односно у старој Улпијани, догодило се прво мученичко сведочанство хришћанске вере на тлу Илирика – страдање Светих мученика Флора и Лавра.
Ови браћа близанци, пореклом из Византиона, били су каменоресци по занату. Дошавши у Улпијану, послати су да подигну многобожачки храм. Али, као хришћани, они су зидани храм посветили Христу, обележивши га Часним крстом и освештавши га као хришћанску светињу. Тај чин коштао их је живота. По казни, враћени су у Улпијану, где је око три стотине хришћана спаљено, а Флор и Лавр су бачени живи у бунар. Тако су, у време цара Хадријана, постали први мученици у овим крајевима.
Археолошка истраживања потврђују да је у Липљану постојала базилика посвећена њима, у којој су се чувале њихове мошти све до преноса у Цариград, крајем 6. или почетком 7. века. Иако је култ мученика Флора и Лавра настао у Дарданији, брзо се проширио у читав хришћански свет – од Цариграда и Кападокије, преко Кипра, све до далеке Русије.
Сећање на њих у Липљану никада није замрло. Изградња новог храма у њихову част започела је 1939. године, али је рат прекинуо радове, па је црква довршена тек 1974. Данас тај храм стоји као живи знак непрекинутог памћења на мученике који су темељем своје вере озидали историју Цркве на овим просторима.
Липљан није значајан само по Светим Флору и Лавру. Он је током векова остао важно црквено средиште. Највидљивији сведок тога јесте Црква Ваведења Пресвете Богородице, подигнута крајем XIII или почетком XIV века. Сигурно је постојала пре 1331. године, када је краљ Душан даровао Хиландару.
Ископавања из XX века открила су да ова светиња почива на темељима двеју старијих базилика – једне старохришћанске и друге позновизантијске. Као у слојевима земље, тако се и у њеним зидовима укрштају слојеви историје и памћења.
Црква је вековима страдала и поново васкрсавала. После пада Новог Брда под Турке, била је рушена и пљачкана, али и обнављана – у XVI веку, затим у XIX и XX. На фрескама и зидовима урезано је преко седамдесет записа, који сведоче не само о историји храма, већ и о људским судбинама везаним за њега. Последња рестаурација фресака окончана је 2010. године, вративши храму бар део његове некадашње лепоте.
Када се данас сетимо Светих мученика Флора и Лавра, не сећамо се само два имена из далеке прошлости. Сећамо се корена наше вере, из којих је никла цела духовна грађевина – од Липљанске епископије до Новобрдске митрополије, а преко њих и читавог духовног живота овог простора.
Они су својим животом и жртвом положили први камен темељац, а светиње у Липљану и Новом Брду носе даље њихово наслеђе. Зато њихов празник није само успомена, већ позив да и ми будемо сведоци Христови у свом времену.
Аутор: Срећко М. Мартиновић
smArt⁰⁸|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар