Камена погача

Камена погача – легенда узидана у бедеме Новог Брда

У оно доба када је Ново Брдо било срце српског царства, град што се из даљине сијао као грудва сребра на сунцу, изнад свих кућа, рудника и пијаца дизала се тврђава – Горњи град, понос целог краја. Данас су од ње остали само неми камени сведоци, али некада је свака кула, сваки зид и свака капија имала своју причу. А једна од њих била је и прича о каменој погачи.

Још до пре неколико деценија, на западној страни тврђаве, тик изнад старог каменог крста, могла се видети узидана округла плоча – погача од камена, тако верно исклесана да се могло помислити да је хлеб окамењен. Људи који су ту пролазили застајали би, прекрстили се и шапатом препричавали стару легенду. Данас те погаче више нема, али као што камен дуго памти стопу онога ко је по њему газио, тако и људи памте ову причу.

Ја сам је први пут чуо као дете, седећи између деде и бабе, док су ми причали о времену које више не постоји. Њихова казивања су се разликовала, али оба су ми звучала уверљиво и истинито. Деда је приповедао онако како је чуо од свог оца, а баба би се често насмејала и додала своју верзију, коју је донела из свог родног краја.

Кажу да је све почело у време велике градње. Сваки човек из Новобрдске околине био је дужан да својим рукама помогне или да плати мајстора који ће радити уместо њега. Камен за тврђаву вађен је у Станишорској гламѝ, па преношен из руку у руке, у непрекинутом ланцу који се пружао све до градилишта. У тој поворци било је каменорезаца, носача, тесача, ковача, и, највише од свих, зидара.

Један од тих неуморних зидарских мајстора био је млад човек, тек што се оженио. Оставио је жену трудну и пошао да испуни своју дужност, мислећи да ће се за коју годину вратити у свој дом. Али градња је била тешка, а дани без одмора сливали се у године. Како је тврђава расла, тако је и време отицало, а он, одвојен од свог дома, није ни слутио шта га чека.

Једног дана, када је тврђава већ надвисила околне брежуљке, под њене бедеме дође млад и крепак момак. У рукама је носио свеже испечену пшеничну погачу, још топлу и мирисну, умотану у платно, и ибрик са ракијом, чије капи су се лелујале на сунцу. Потражио је управо оног зидара.

– Мајсторе, тражи те неки човек – повика један од радника.

Са високог зида, ознојен и прашњав, зидар погледа доле.

– А ко је он? – викну.

– Ја сам твој син – одговори момак, гласом што је био и радостан и свечан. – Дошао сам да те позовем на своју свадбу.

У том тренутку, баба би се нагнула према мени, очију пуних суза.

– Е, тада ти је, сине, отац осетио како му се срце распада. Свих тих година одвајања, сав пропуштени живот, све се слило у један трен. У налету туге и очаја, бацио је алат и скочио са зида, не желећи да живи са сазнањем да је време победило и њега и његовог сина.

Али деда би одмах одмахнуо главом и прекинуо је.

– Није тако било, бабо! Како те није срамота! Од силне радости, дете моје, отац је изгубио разум на секунд! Из руку му испаде камен који је баш у том тренутку постављао. Камен је пао право на главу младићу и усмртио га на месту.

Баба би га љутито погледала, а деда би се само насмејао.

Како год било, истина је да су зидари, у знак сећања на тај догађај, узели један блок кречњака и у њему исклесали погачу какву је син донео оцу, а поред ње и флашу ракије. Узидали су их у зидове тврђаве – једну на јужном бедему, другу на западном, да стоје као камени запис који ће и векови читати.

Много касније, прво је срушена она на јужном зиду, а пре нешто више од тридесетак година нестала је и она са западне стране. Али у сећањима, у причама што се препричавају под шаторима на сеоским саборима и поред огњишта зими, камена погача и даље стоји у бедему Новог Брда, топла и мирисна као онога дана када је донета.

А можда је баш зато, кад ветар Приштевац удари преко Кознице у западне зидине и прошуми кроз траву, могуће осетити мирис хлеба који никада није стављен на сто.

Приредио за објаву:

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁷|²⁵