На врху Качаника: Где песма постаје молитва, а мит истина

🎖 На врху Качаника – сабор јунака, народа и песме

У тренутку кад се небо зарумени као плод граната у зору, а ваздух мирише на почетак дана и нешто древно, народ почиње да се слива уз уску клисуру поред Неродимке. Са свих страна стижу – жене с децом, момци и цуре, старци што воде унучад. Не иду из обавезе, већ као да их нешто дубље води – глас предака, светлост историје, зов душе.

На врху Качаника није само поглед – ту је сећање претворено у видело. У песничкој визији, баш ту, у срцу старе клисуре, оживљава сцена из народне епике: Марко Краљевић, на Шарцу, стиже. Ту су и сабље, и копља, и непријатељ поражен – грдосија Муса, чија змија на срцу више не уједа. Није то пука легенда, већ мит који се укорењује у време и у народну свест.

Ово је ходочашће срца. Народ не иде да гледа прошлост, већ да је саживи. Да оде на место где се јунаштво претвара у молитву, а епска слика у народну литургију.

Шантић овде не пише само поезију – он ствара поетски тропар једном месту, једном народу, једном духу. Качаник није случајно изабран. Он је граница, клисура, теснац – место где се сабија и простор и време, али и одлучује судбина.

У позадини песме чује се тиха, али упорна песма природе. Лишће, врела, баште и реке – све шапуће једно исто: „Тебе Бога хвалим“. То је оно што чини ову песму више од епа. Она је литургија у стиху, песма победе живота над злом, вере над безнађем, памћења над заборавом.

А народ, тај исти народ који је кроз историју страдао, и даље иде уз клисуру. У литији, у мислима, у песми. Ка врху Качаника. Тамо где их чека усправљени Марко и пораз змије.

Саставио: 

Срећко М. Мартиновић 

smArt ⁰⁸|²⁵