У сусрет Илиндану: Пећина пророка Илије над Јерихоном
У сусрет Илиндану: Пећина пророка Илије над Јерихоном
Јерихон важи за један од најстаријих стално насељених градова на свету. Библија га помиње као град палих зидина, када је Исус Навин, вођа Израиљаца, по Божјем нахођењу седам дана обилазио његове бедеме док нису попустили и срушили се (Ис. Нав. 6). Данас, овај град у долини реке Јордан, у Палестинским територијама, опстаје као чудан спој древне мистике и савремене борбе за опстанак. Усред сувог и оштрог пејзажа, Јерихон је и даље „град палми“, окружен воћњацима и зеленилом захваљујући старим воденим изворима.
Пут ка манастиру – камена пустиња и бедуини
Уз саму литицу Хозевитског потока, на пола пута између Јерусалима и Мртвог мора, приања као гнездо белих птица – манастир Светог Георгија Хозевита. До њега се не стиже баш лако. На половини пута од Јерусалима према Мртвом мору, скренули смо с асфалта и укрцали се у минибус који нас је довезао кроз неуређени, прашњави пут до ивице кањона Хозевитског потока. Ту је, међу каменим литицама, пут завршавао. Даље се морало пешице, козјом стазом – уским, утабаним трагом на стрмим падинама без сенке, без вегетације, само стење, камење и сув поток у дну провалије. Неки од наших су, невољно, прихватили понуду локалних бедуина и сели на магарце. Бедуини су чували козе по том каменом амбијенту, а мени је остао утисак неверице: шта оне уопште пасу? Где ту има воде? Нестварни пејзаж – као на месецу. А ипак, у сред тог каменог загрљаја – духовна оаза.
Манастир Светог Георгија Хозевита – у срцу пустиње
Као уклесан у литицу кањона, манастир Светог Георгија делује као византијски бисер уграђен у пустињско ребро. Настанак ове пустињске лавре везује се за 5. век, када су монаси-пустињаци тражили духовну осаму у неприступачним стенама. Ова светиња и данас одише духом тиховања и отпора световном. Манастир је преживео векове освајања, рушења и обнове. Унутар његових хладних просторија, изрезбарених у живој стени, чувају се мошти Светог Јована Румуна – великог подвижника из 20. века који је дошао из Карпатске области и живео у овој пустињи у подвигу, покајању и молитви. Његово нетљено тело сведочи о дубокој светости коју је на овом месту могуће доживети.
Св. Јован Румун – светитељ из нашег доба
Свети Јован Румун (1913–1960), рођен у селу на граници Молдавије и Буковине, као младић је потражио спасење у пустињи Свете Земље. После кратког боравка у Светој Гори, кренуо је за Јерусалим. На крају је стигао до Хозевитске лавре, где је провео последње деценије живота. Као сабрат манастира, живео је у аскези, у једној пећини недалеко од главне манастирске зграде, често у посту и молитви, на ивици снаге. Упокојио се у пуној скромности, али када су монаси отворили његов гроб неколико година након смрти – тело му је било нетрулежно, а из њега се ширио благоухани мирис. Данас је његово мироточиво тело изложено у манастирској капели, као жива икона савремене светости.
Пророк Илија – у ватри и у тишини
Свети Илија, један од најмоћнијих пророка Старог завета, није умро већ је у вихору огња вазнет на небо (2. Цар. 2:11). Он је пророк ревности и грома, али и човек дубоке унутрашње борбе и тишине. После велике победе над лажним пророцима и идолопоклоничким жрецима, Илија је, уморан и разочаран, побегао у пустињу – управо у ову пећину над Јерихоном, где сам и сам стајао – тражећи од Бога да га узме. Али, Господ му се није јавио ни у земљотресу, ни у олуји, већ у „лаганом и тихом поветарцу“ (1. Цар. 19:12). У том моменту он је схватио дубљу природу Божје воље – не као спољашњи тријумф, већ као унутрашње преображење.
Лична импресија – тренутак безвремене присутности
Док сам стајао у хладу над понором, с погледом ка Јерихону у даљини и ка Мртвом мору на хоризонту, осећао сам чудесан мир. Као да је сам пророк Илија, са својом снагом и својом сумњом, ту поред мене – не у прошлости, већ у неком дубљем, сталном садашњем. У мени се тада нешто десило. Осетио сам како пустиња не уништава човека, него га своди на суштину – на молитву, на шапат, на чекање гласа који не грми, него умирује. Пут којим смо дошли био је напоран, пустињски и лишен свега што човека споља окрепљује. Али управо ту, у одсуству света, осетио сам присуство Светога. Била је то безвременска пустиња, без воде али са пуноћом. На месту где су се некад крили пророци, и где су и данас монаси у молитви, чуо сам само своје срце – и неку дубљу тишину. Сваког Илиндана та тишина ми се врати, као благ шапат гаврана над каменом. Ту тишину сам спознао у пећини над Јерихоном.
Недалеко од библијског Јерихона, у сурим и ћутљивим стенама Јудејске пустиње, пре више од десет година, наша група ходочасника нашла се на месту где време као да стоји и где се осећао дах древне тишине. То није била пука станица на пустињској мапи већ ходочашће у простор где се земља сусреће с Небом. Овде, у близини манастира Светог Георгија Хозевита, налази се пећина у којој је, према предању, боравио пророк Илија – и где му је, као што казује Стари завет, гавран доносио храну док се кроз пустињу скривао од царева гнева (1. Цар. 17:2–6).
Јерихон – од праискони до савремености
Јерихон – од праискони до савремености
Јерихон важи за један од најстаријих стално насељених градова на свету. Библија га помиње као град палих зидина, када је Исус Навин, вођа Израиљаца, по Божјем нахођењу седам дана обилазио његове бедеме док нису попустили и срушили се (Ис. Нав. 6). Данас, овај град у долини реке Јордан, у Палестинским територијама, опстаје као чудан спој древне мистике и савремене борбе за опстанак. Усред сувог и оштрог пејзажа, Јерихон је и даље „град палми“, окружен воћњацима и зеленилом захваљујући старим воденим изворима.
Пут ка манастиру – камена пустиња и бедуини
Уз саму литицу Хозевитског потока, на пола пута између Јерусалима и Мртвог мора, приања као гнездо белих птица – манастир Светог Георгија Хозевита. До њега се не стиже баш лако. На половини пута од Јерусалима према Мртвом мору, скренули смо с асфалта и укрцали се у минибус који нас је довезао кроз неуређени, прашњави пут до ивице кањона Хозевитског потока. Ту је, међу каменим литицама, пут завршавао. Даље се морало пешице, козјом стазом – уским, утабаним трагом на стрмим падинама без сенке, без вегетације, само стење, камење и сув поток у дну провалије. Неки од наших су, невољно, прихватили понуду локалних бедуина и сели на магарце. Бедуини су чували козе по том каменом амбијенту, а мени је остао утисак неверице: шта оне уопште пасу? Где ту има воде? Нестварни пејзаж – као на месецу. А ипак, у сред тог каменог загрљаја – духовна оаза.
Манастир Светог Георгија Хозевита – у срцу пустиње
Као уклесан у литицу кањона, манастир Светог Георгија делује као византијски бисер уграђен у пустињско ребро. Настанак ове пустињске лавре везује се за 5. век, када су монаси-пустињаци тражили духовну осаму у неприступачним стенама. Ова светиња и данас одише духом тиховања и отпора световном. Манастир је преживео векове освајања, рушења и обнове. Унутар његових хладних просторија, изрезбарених у живој стени, чувају се мошти Светог Јована Румуна – великог подвижника из 20. века који је дошао из Карпатске области и живео у овој пустињи у подвигу, покајању и молитви. Његово нетљено тело сведочи о дубокој светости коју је на овом месту могуће доживети.
Св. Јован Румун – светитељ из нашег доба
Свети Јован Румун (1913–1960), рођен у селу на граници Молдавије и Буковине, као младић је потражио спасење у пустињи Свете Земље. После кратког боравка у Светој Гори, кренуо је за Јерусалим. На крају је стигао до Хозевитске лавре, где је провео последње деценије живота. Као сабрат манастира, живео је у аскези, у једној пећини недалеко од главне манастирске зграде, често у посту и молитви, на ивици снаге. Упокојио се у пуној скромности, али када су монаси отворили његов гроб неколико година након смрти – тело му је било нетрулежно, а из њега се ширио благоухани мирис. Данас је његово мироточиво тело изложено у манастирској капели, као жива икона савремене светости.
Пророк Илија – у ватри и у тишини
Свети Илија, један од најмоћнијих пророка Старог завета, није умро већ је у вихору огња вазнет на небо (2. Цар. 2:11). Он је пророк ревности и грома, али и човек дубоке унутрашње борбе и тишине. После велике победе над лажним пророцима и идолопоклоничким жрецима, Илија је, уморан и разочаран, побегао у пустињу – управо у ову пећину над Јерихоном, где сам и сам стајао – тражећи од Бога да га узме. Али, Господ му се није јавио ни у земљотресу, ни у олуји, већ у „лаганом и тихом поветарцу“ (1. Цар. 19:12). У том моменту он је схватио дубљу природу Божје воље – не као спољашњи тријумф, већ као унутрашње преображење.
Лична импресија – тренутак безвремене присутности
Док сам стајао у хладу над понором, с погледом ка Јерихону у даљини и ка Мртвом мору на хоризонту, осећао сам чудесан мир. Као да је сам пророк Илија, са својом снагом и својом сумњом, ту поред мене – не у прошлости, већ у неком дубљем, сталном садашњем. У мени се тада нешто десило. Осетио сам како пустиња не уништава човека, него га своди на суштину – на молитву, на шапат, на чекање гласа који не грми, него умирује. Пут којим смо дошли био је напоран, пустињски и лишен свега што човека споља окрепљује. Али управо ту, у одсуству света, осетио сам присуство Светога. Била је то безвременска пустиња, без воде али са пуноћом. На месту где су се некад крили пророци, и где су и данас монаси у молитви, чуо сам само своје срце – и неку дубљу тишину. Сваког Илиндана та тишина ми се врати, као благ шапат гаврана над каменом. Ту тишину сам спознао у пећини над Јерихоном.
Аутор: Срећко М. Мартиновић
smArt⁰²|²⁵
Коментари
Постави коментар