Борба на Великој планини у Великом рату

На положајима код Новог Брда, јесен 1915.

Када се помене име Мајора Драгутина Гавриловића, многи ће најпре помислити на август 1915. и његов чувени говор браниоцима Београда. Међутим, мање је познато да је овај исти официр, после повлачења српске војске са севера, учествовао у операцијама на југу Србије, где је у јесен те године водио борбе за ослобођење Новог Брда од бугарске војске.

Ту историјску епизоду не памтимо само кроз војне извештаје и командне записнике, већ и кроз лична сведочанства обичних бораца. Једно од најдрагоценијих оставио је Станисав Николе Ђорђевић (1875–1955), трговац и млинар из села Ковачевца, војник 7. пешадијског пука Дунавске дивизије другог позива.

Станисав је ратовао у саставу Народне војске Краљевине Србије, а своје белешке је водио педантно, по данима, од 23. септембра 1915. до 16. децембра 1918. године. У његовим редовима нема генералских наређења, ни дипломатских извештаја – већ сурова, лична сведочанства једног редова у јуришу, рову и повлачењу.

Када је 1916. године рањен, премештен је у Допунску команду, где је радио као телефониста, наставивши да бележи податке о примљеним писмима, депешама, списковима војника из Младеновца и околине. Пред крај живота, преписао је своје оригиналне ратне белешке у нову свеску, чувајући је испод иконе Крсне славе Светог Стефана – као светињу, намењену потомцима.

Један од тих записа, посвећен борбама са Бугарима на Косову, сведочи и о тренутку када је српска војска, заједно са одредом града Београда и под командом Мајора Гавриловића, кренула у ослобођење Новог Брда.
Борбе са Бугарима на Косову 1915. године
(Запис Станисава Ђорђевића, без измена)

1. нов. 1915. год. кренемо поред села Брегашка (Пребрешка?) и карауле Брштика (?) и села В. Браина и дођемо близу карауле Лисица (1.184м), ноћи у 12 сати.

2. нов. 1915. год. кренемо после пола ноћи поред Вељове Главе и села Глоговица, и тог дана изиђемо на брдо Ново Брдо - Велику Планину (1.260м), које су посели Бугари. И ми ступимо на то брдо на положај, са 10. и 19. кадровским пуком, цео одред града Београда. Ту се отворила борба.

3–4. нов. 1915. год. била је ужасна борба. И Бугари одступе, јер су доста потучени, и ми заузмемо то Ново Брдо.

5. нов. 1915. год. кад смо заузели то Ново Брдо, ту близу стоји порушен град Деспота Ђурђа, где се прича, да се у том граду доста сребра лило. Само ту је била јака зима и снег, где је сваки јаукао од зиме.

6. нов. 1915. год. пођемо са Новог Брда, које смо заузели, и преко села Јасеновик, срез Гњилански, округ Приштински, и ноћимо на крај села...
≈≈≈

Ови редови нису само датум и место на мапи Великог рата – они су живо сведочанство хладноће, умора и одлучности, али и тренутка победе. У неколико дана жестоких борби, војници из редова Српске војске заузели су један од најзначајнијих средњовековних градова Србије, чије је име вековима одјекивало у причама о рудном богатству и историјском значају.

Станисављев запис, скроман и без украса, сачувао је оно што велике војне хронике често занемарују – човека у снегу, уморног, али непоколебљивог, који својим рукописом оставља трајан траг о борби за слободу. 
Дневник (10-11.стр) војника Станисава (Николе) Ђорђевића, о ратовима 1912 – 1918.г.

Саставио: Срећко М. Мартиновић
smArt⁰⁸|²⁵

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Од безнађа до ослобођења: Косовска прича која инспирише

Слика
Од привидне безизлазности до зоре слободе: Косовска порука наде и издржљивости Често се у историји српског народа, посебно када је реч о Косову и Метохији, сусрећемо са периодима који су деловали као потпуна безизлазност. Депримирајућа перспектива коју данас многи с правом осећају у погледу наше јужне покрајине није, међутим, јединствена у времену. Овакве ситуације су се кроз историјске циклусе понављале, али је заједничко свим тим примерима да су се сваки пут окончавале изненадним обртом у нашу корист. Најбољи пример који илуструје ову појаву јесу догађаји из 1911. године. Када је мрак био најгушћи: Прилике на Косову 1911. године У годинама које су претходиле 1912. години, прилике за Србе на Косову и Метохији биле су изузетно тешке. Демографска слика регије драматично се променила у само четири деценије: са некадашњих 67% Срба према 33% Албанаца, однос се преокренуо на свега 20% српског становништва наспрам 80% албанског. Свакодневни живот био је обележен зулумима над српским живљем –...
Прикажи све

ВЕРНИ ДО КРАЈА

Слика
Седамнаести јул 1918. године остаће заувек уписан тамним словима у руску историју. Тога дана, у мраку Јекатеринбурга, у кући Ипатијевих, извршен је страшан злочин над царском породицом Романов. Али прича о њиховом страдању, и страдању оних који су им били блиски, протеже се даље од само једног датума и једног места, откривајући невероватну посвећеност, веру и трагичну судбину у једном од најбурнијих периода човечанства. Престолонаследник Алексеј: Невина жртва и небески заступник Сто двадесет и једну годину пре тог кобног јула, 12. августа 1904. године, руска царска породица дочекала је дуго жељеног наследника – царевића Алексеја Николајевича Романова. Његово рођење сматрано је одговором на усрдне молитве, посебно након канонизације Светог Серафима Саровског и пророчанства Блажене Паше Саровске. Међутим, овај невини дечак био је обележен болешћу, хемиофилијом, која му је донела патњу кроз цео кратак живот. Ипак, његова чиста душа и страдање узвисили су га у Руско...
Прикажи све

Св. Јован - Од Косова, преко Русије и Кине до Америке

Слика
Након Великог (Првог светског) рата у центру Београда сви су знали босоногог продавца новина Мишу, који би, за разлику од других који су морали да иду по кафанама не би ли распродали штампу, само стао на тротоар, на углу Кнез Михаилове и Улице краља Петра, и Београђани су за неколико минута куповали све његове примерке. Тај Миша посато је епископ Шангаја западне Европе и Сан Франциска, а потом и светац Јован Шангајски којег поштују православни верници широм света, а данас, 2.јула, прослављамо његов празник. Овај светитељ, српског порекла, чије је световно име било Јован Максимовић, рођен у Харкову 1896. године где је крштен под покровитељством Арханђела Михаила. Његов отац Борис дошао је у Русију као потомак оних Срба досељених са Косова у време Катарина Велике. Као врло побожно дете, утицао је на свог католичког учитеља да пређе у Православље. Са 11 година отишао је у војну школу. Његова младост обележена је службом официра у Царевој војсци, где се борио против...
Прикажи све