Генерација шездесет и неке

Шездесет година је прошло… а ја и даље видим ваше осмехе у школском дворишту.

Бостанска генерацијо (шездесет и неке), време је за повратак кући.

Драги другови из детињства,

комшије из сокака и улица,

саборци из клупе што је шкрипала у задњем реду…

Ко се још сећа мириса креде и олајисаног патоса? Узбуђења пред крос, страха од писменог, буке на одмору? Првих пријатељстава која су нам тада изгледала вечна?

Прошле су деценије. Неки од нас више нису са нама, многи су се раселили по свету као семе које је ветар однео. Али у срцу, сви смо остали она деца из нашег новобрдског краја.

Хајде да покушамо нешто – да се вратимо кући. Не само физички (мада би и то било дивно), већ и у срцу и сећањима.

Замислите један дан:

Топло послеподне, касно пролеће или рана јесен. Скупимо се испред наше старе школе у Бостану. Донесемо пожутеле фотографије, седнемо на клупе или у хлад. Причање, смех, сећања – о учитељима, првој љубави, разбијеном прозору, излетима, прославама… свему што је чинило нас децу.

Знам да нас из генерације ’60. има мало. Зато ширим позив на све који су похађали бостанску школу, рођене између 1958. и 1968. Сви смо део истог мозаика тог времена.

📌 Ово је позив за разговор, а не одмах за окупљање. Хајде да се прво чујемо, а онда заједно смислимо како и кад.

Одговорите на ова питања:

1. Да ли вам се свиђа идеја?

2. Кад би вам највише одговарало – касно пролеће или рана јесен?

3. Шта бисте радили тог дана – разговор, обилазак школе, заједнички ручак?

4. Ко може помоћи у организацији?

💬 Ако вам срце каже „да“, јавите се у коментарима. Напишите „Долазим“ или „Супер идеја“, предложите време и активности.

🔄 Поделите ову објаву да стигне до свих из нашег места и генерације.

🏷️ Означите некога за кога знате да је из нашег краја.

Наше детињство можда припада прошлости, али ми и даље припадамо једни другима.

Са чежњом и надом,

Срећко Мартиновић

(Ваш школски друг, генерација ’60)