Раслојавање песме
„Хоћеш ли?“ – питање којим почиње песма младог и прерано преминулог талента Микија Станковића, из Новог Брда/ Гњилана. На први поглед делује као кратка поетска скица, али у себи крије слојевиту слику завичаја. Данас, она звучи као завештање. У неколико стихова он нас води у свој завичај – у брда Новог Брда, у маглу и потоке што миришу на брезу и мајчину душицу, у сурову, али чисту лепоту једног краја.
Написана у форми дијалога – три пута песник пита „хоћеш ли?“, а затим сам нуди одговор: „О, пођи!“. Тај ритам позива и прихватања гради осећај непосредности, као да нас песник лично држи за руку и води кроз свој завичај.
Мики није само описао природу. Он ју је оживео. Слике које нам нуди су дубоко укорењене у косовско-поморавски пејзаж: питоми вукови и дивља јагњад, горски поток што мирише на брезу и мајчину душицу, облаци и магле, хлеб и вино, ђурђевак као гордост сиромаха а оружје постаје играчка. Контрасти које користи, питоми и дивљи, играчке и оружје, сиромаштво и гордост, сведоче о свету у коме се суровост и нежност преплићу, баш као што је живот на Косову – тежак и леп у исти мах.
Завичај је за њега место сурове лепоте, где природа и човек живе у јединству. Старица која госта нуди хлебом и вином није само симбол домаћинства, већ и архетип „мајке земље“, народне мудрости, простодушности и вечне добродошлице. Ђурђевак, цвет који расте по шумама и ливадама, који назива „гордошћу сиромаха“, постаје симбол радости која ниче у скромности, лепота доступна свима.
Одговор на питање
„Хоћеш ли?“ – питање које је Мики Станковић поставио у овој песми данас звучи као завештање. Његов завичај, Ново Брдо и околна брда, нису само географија, већ и духовни простор коме песник припада. У његовим стиховима природа није украс, већ живи сапутник – поток мирише, облаци трају, магла носи уживање, а вукови и јагњад су слика људске душе и живота.
Ово није само песма, ово је истовремено и позив и исповест. Позив да пођемо у његов крај, да видимо оно што је он видео, да доживимо оно што је умео да претвори у стих, да окусимо лепоту простоте и снагу природе. Али и исповест једног младића који је умео да види и каже оно што многи осете, а мало ко уме да изрази. И сада, док га више нема, остао је овај глас – чист, младалачки и снажан, као гора којој је припадао.
Зато ово није просто писаније "шта је писац хтео да каже", већ подсећање да је Миодраг Мики Станковић био један од оних младих људи које је Ново Брдо подарило као таленат и глас свога времена. Његов живот био је кратак, али је оставио траг у речима које и данас звече свежином и искреношћу.
Саставио:
Срећко М. Мартиновић
smArt⁰⁹|²⁵
☆☆☆☆☆
Ево и песме:
Хоћеш ли?
Да те поведем у брда моја новобрдска међу питоме вукове и дивљу јагњад.
Хоћеш ли?
Да се напијеш воде са горског потока што мирише на брезу и мајчину душицу.
Хоћеш ли?
Да трајеш у облацима здравља и горске магле уживања, где су играчке оружје.
О, пођи!
Да те старица угости хлебом и вином, тамо где цвета ђурђевак - гордост сиромаха.
М. Станковић
☦ ☦ ☦
Нема коментара:
Постави коментар