Косовски Иво А.

Косовско Поморавље у приповеткама Григорија Божовића 

Први пут сам за Григорија Божовића чуо тек у зрелим годинама, читајући чланак Гојка Тешића у културном додатку Политике. Толики утисак је оставио на мене тај текст да нисам могао да верујем да је један такав плодни писац са Косова и Метохије избрисан из свих наставних планова и уџбеника

 Судбина је тако хтела да касније дођем у посед његових Приповедака из 1940. године и да откријем причу „Оклопник без страха и мане“ – посвећену Мојсилу Златановићу из новобрдског краја. Тај сусрет с књигом био је мој лични повратак Божовићу.

Рођен у Ибарском Колашину, школован у Призрену и Москви, Божовић је рано изабрао простор Косова и Метохије за своје трајно инспиративно поље. Као сарадник Политике, оставио је бројне путописе и репортаже из ових крајева, а као професор у Призрену и касније службеник у приштинској митрополији упијао је приче које су му казивали људи у конзулату, у дружењу са Миланом Ракићем. Управо су те истине и анегдоте постале грађа његове прозе.

Косовско Поморавље у Божовићевој прози

У приповеци „Оклопник без страха и мане“, Божовић доноси лик Мојсила Златановића из Каменице код Новог Брда, једног од оних Косоваца јаке српске крви који ни под каквом претњом неће да напусти своју земљу, иако тешко живи и иако му је и син у турском затвору. Он брине да му земља не остане пуста, јер је нужно одвајати новац за народне послове, а синовљево избављење из тамнице учинило би за ту државну – свету ствар много. Он се у приповеци обраћа Ракићу:

> „Викам, господине, зашто да се бега у Србију? Србија има доста људи, а ова јој земља ваља, а ми смо, викам, тапија за њу. Кад дође овамо, па никога од нас не нађе, ће гу врате натраг, зашто ће јој рекну: ето нема овде нико твој – неје ово твоје. (…) Ја сам моју бабовину уватија зубима, ете овако, и жив се од ње не одвајам. И сад… и сад... не плачите, а да нађемо некога ко ће као ја да легне снажно на њу, да је ухвати зубима и да је тако не испушта док не дође она… одозго…“

И пером и животом Божовић је чинио управо оно што и његови јунаци: остајао везан за земљу, за људе и њихову судбину, сведочећи њихову борбу и страдање.

У путопису „Гњиланска нахија“ даје упечатљиву слику завичајних људи:

> „Гњиланац се ухватио зубима за завештану баштину, брани је са секирчетом на руци и носи се као најодабранији са најљућом силом, без издаје, без клецања, без показности, али као ни један на Косову! … Старци, високи и испошћени као Прохор Пчињски на међи своје њиве и окућњице са најљућим зулумћарима разговарају преко пиштоља тек из торбе извађена и жртвују ту своје синове, само да би унучиће осоколили да још трпе и чекају… Овакви подвизи су нарочита својина гњиланског краја и његова лепота у робовању…“

Тако је Божовић оживео подручје Прилепца кнеза Лазара и Новог Брда – просторе који су у српској историји имали пресудан значај.

Посебно место у Божовићевом раду заузимају и његови путописи и репортаже које је као сарадник предратне Политике објављивао тридесетих година. Међу њима издвајају се три чланка из 1935. године – „Гњиланска нахија“, „Ново Брдо“ и „Крива Река“ – у којима је оставио не само књижевни, већ и етнографски и историјски траг о животу људи на Косову и у Косовском Поморављу. Ови текстови данас представљају драгоцене сведочанства једног времена и биће предмет посебног осврта у наредном чланку.

Старински аманет је говорио: ако си Србин и ако те због тога изведу пред суд, знај да је наступило последње време – па или се потурчи или погини. Уместо кукања над собом, плач је био увек над Косовом.

Посебну пажњу Божовић је посветио и „муслиманима наше крви“. И много година након поарнаућења значајан део њих задржао је неке православне обичаје: обележавали су Божић и Ускрс, празновали светитеље, а помоћ за болесне тражили у манастирима – у Девичу код Светог Јанићија, у Драганцу код Светог Архангела. Божовић је у њима препознавао дубље слојеве колективног памћења, остатке некадашње заједничке вере и културе.

Јован Цвијић је изнео податак да се за последње четири деценије турске владавине из Старе Србије иселило око 150.000 Срба, од чега највише са Косова и Метохије. У том времену на овим просторима живели су и стварали српски писци новије књижевности – већина њих или учесници сеоба или очевици тог егзодуса. Тако је Манојло Ђорђевић Призренац још као дечак побегао у Србију, Зарија Поповић се 1878. повлачи са српском војском из Гњилана, а и сам Божовић није могао да остане у свом завичају.

Божовић је био човек дубоке емпатије и велики хуманиста. У његовим делима провејава разумевање за све народе Косова – Србе, Албанце, Турке, Бугаре – али и критички поглед на насиље и асимилацију. У многим приповеткама описује Приштину, где је и сам службовао: град тежак за живот, али и средиште где су Милан Ракић, Стојан Зафировић и сам Божовић у конзулату примали жалбе, молбе и сведочанства о зулуму и несрећи.

Стрељан 1945. године, без права на правичну одбрану, Божовић је деценијама био избрисан из књижевности. Тек од краја осамдесетих, захваљујући критичарима попут Гојка Тешића, враћен је у корпус српске прозе. Судска рехабилитација из 2008. само је потврдила оно што његови читаоци знају – да је био невин човек, велики хуманиста и књижевник чије дело остаје живо.

Данас, када поново читамо Божовића, пред нама оживљавају предели Косова, његови људи и њихове приче. Његове приповетке нису само уметнички текстови већ и живи документи историје, вере и упорности једног народа. Сведочанство о једном сложеном, али људски богатом простору у коме се преплићу културе и традиције. Моје лично откриће кроз причу о Мојсилу Златановићу сведочи да Божовићеви јунаци и даље говоре снажно, као да су писани за наше време.

Зато заслужује да га памтимо – не само као књижевника неправедно прогоњеног, већ као приповедача који је у српску књижевност унео боје, звуке и лица са целог Косова  а и нашег Косовског Поморавља.

Саставио:

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁹|²⁵