Рођен сам почетком шездесетих година, недалеко од рударске варошице у настајању – Новог Брда. То су били дани када је наш крај тек добијао своје прве институције, када су куће у Новој Колонији расле упоредо са рударским коповима, а живот између Велике планине и старих зидина носио и тежину и наду.
Током 1963. године започета је изградња нове здравствене станице у (тадашњој Новој) Колонији. Тај догађај је нашао своје место у Борби, ондашњим раднучким новинама, у једном кратком чланку потписаном од стране општинског функционера Живорада Костића. Са пажњом је забележено да ће амбуланта имати саветовалиште за жене, две ординације опште праксе, зубну ординацију и рендген. За наше крајеве то је био знак напретка, један корак ка модернијем животу у варошици која се тек рађала.
До тада је амбуланта била смештена на месту старог предратног улаза у рудник, у подножју Велике планине, у месту званом Љеше. Одмах поред налазила се једина продавница и задружни дом – то је био центар живота. Управо ту сам, као дечак, упознао једну благу и тиху жену која је својим присуством оставила неизбрисив траг у нашем крају – докторку Веру.
Она и њен муж, Мића, медицински техничар, били су више од здравствених радника. Били су људи којима смо веровали, којима смо се радовали и од којих смо учили шта значи пожртвованост. Моји кумови и родитељи су, у знак те дубоке привржености, по њима дали имена мом млађем брату и сестри – Вери и Мићи. Тако је њихово добро име ушло и у нашу породичну причу.
Докторка Вера није се задржавала само у ординацији. Она је пешачила кроз снег, кишу, ноћу и дању, до удаљених села, до најзабаченијих кућа. Носила је своју торбу и доносила утеху, лек, реч охрабрења. У времену када није било кола хитне помоћи, када су путеви били блатњави и неосветљени, она је била та која је надокнађивала све оно што систем није имао.
У једном другом чланку из Борбе, поново потписаном од Живорада Костића, налази се сведочанство које најбоље осликава њену пожртвованост. Отац четворо деце, Живко Савић из Бостана, довео је свог сина оболелог од богиња у амбуланту. Докторка Вера га је одмах упутила у гњиланску болницу. Сутрадан, оболело је и друго дете. Пошто Живко није био код куће, његов брат је довео дете у амбуланту. Тада је докторка сама, ноћу, узела дете и однела га у приштинску болницу. Новинар бележи да је знала да препешачи и по 25 километара, само да би указала помоћ.
То није била само лекарска дужност. То је било више од етике. То је био живот посвећен људима, слика онога што се данас ретко среће – безусловна брига за другог.
Сећајући се тих дана, схватам да је наша обавеза да овакве приче не препустимо забораву. Јер име докторке Вере није само успомена једне генерације – оно је сведочанство доброте, части и пожртвованости.
Иако ми тадашње а ни данашње Ново Брдо није ни близу велики град као некад. Можда је тада било тек варошица у настајању. Али је у свом срцу имало људе који су својим делом постајали велики. Докторка Вера је једна од њих. Она је својим животом оставила трајан траг, који и данас осветљава наше сећање.
Саставио:
Срећко М. Мартиновић
smArt⁰⁹|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар