Ново Брдо, срце некадашње моћне српске државе – град сјајних рудника, препун трговаца из свих крајева света, град у коме су се за један новобрдски дукат могла купити три обична. На врху брда уз оближњи Баир уздизала се неприступачна тврђава, опасана зидинама и кулама, које су као камени стражари чувале становнике од сваког непријатеља.
Са друге стране утврђеног града налази се, питомо брдо суморног имена – Мучибаба. Кажу да је управо ту окончана једна страшна и тужна прича из дана када је град пао под Турке.
Ову причу сам први пут чуо од мог оца а он од свог деде Цветка. У дугим зимским вечерима, када би ветар хујао по новобрдским висовима, умео је да нас окупи крај огњишта и исприча најзанимљивије легенде. Увек је говорио: „Слушајте добро, децо, јер у свакој легенди има и истине, и поуке.“
По предању, док је Ново Брдо издржавало дугу опсаду, становници нису осећали глад – било је хране, било је богатства и било је наде да ће помоћ стићи. Турци нису могли да савладају ни зидине ни храброст бранилаца. Једино што нису знали јесте да град има тајни пролаз, мали подземни пут познат само изабранима. Управо тај пролаз служио је да се град у време опсаде неометано снабдева житом, вином и оружјем, и зато је Ново Брдо толико дуго одолевало.
Кључ од тих врата поверен је био једној старој жени – баби која је уживала поверење свих. Али, како то обично бива у легендама, у људско срце уме да се увуче или страх или похлепа. Кажу да су Турци сазнали за пролаз и да су управо од те бабе дошли до кључа. Једни приповедају да је натерана силом, други да је преварена, трећи да је сама пристала да преда оно што је чувала.
Шта је истина, нико не зна. Али знамо последицу: када су ноћу Турци кроз тајни пролаз ушли у утврђење, Ново Брдо је било изгубљено.
Град су опљачкали и порушили, многи људи одведени су у ропство, а његова моћ заувек је угашена. Пламен је гутао куће и дућане, а крици су одјекивали улицама у којима се јуче трговало и певало.
За бабу, која је сматрана издајником, следила је страховита казна. Везали су је за четири коња и растргли на брду које ће заувек носити њено име – Мучибаба. Тако је једна жена, било кривом вољом или силом, постала симбол најстрашније издаје, а њено страдање – опомена будућим поколењима.
Још и данас, када се прође тим пределом, људи показују прстом на голо брдо и кажу: „Ено га, Мучибаба.“ И као да се у том имену још увек чује глас упозорења – да издаја никад не остане без казне и да је верност роду и вери највећа светиња.
Тако су причали стари у дугим зимским вечерима, преносећи ову легенду са колена на колено. А ми је данас понављамо, не само као сећање на трагични пад Новог Брда, већ и као живу опомену да је част увек изнад живота, а верност изнад страха.
Саставио:
Срећко М. Мартиновић
ѕmArt⁰⁹|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар