† Зарија Поповић
[Према некрологу из Правде (27. август 1934.)]
У Београду је преминуо познати национални радник и књижевник Зарија Поповић. Покојни Поповић уживао је највећи углед у нашем културном друштву.
Родио се 1856. године у Гњилану. Завршио је 1874. године богословију као питомaц митрополита Михаила. Своје национално деловање почео је још рано, 1869. године, као помоћник познатог националног радника Милана Ковачевића, учитеља у Врању. По завршеном школовању, он је до 1879. године био учитељ у свом родном месту, одакле је премештен за писара администрације Врањске епископије. Потомак је старе српске куће из братства Гулића у Ранилугу у Доњој Морави, недалеко од Гњилана. Породица покојног Зарије Поповића дала је преко тридесет свештеника с колена на колено.
Године 1878. када је српска војска продрла у Гњилане, он ју је дочекао, одржавши при томе један леп говор, коју и Книћанин помиње у својим путописима. Међутим, након одлука Берлинсског конгреса када је српска војска морала да се евакуише из Гњилана, и Зарија је прешао са њом. По ослобођењу Врања био је тамо једно време у служби, а затим прелази у Београд, где је прво био писар у Министарству просвете. Када је установљено по плану Гарашанина и других при Министарству просвете одељење за просветну пропаганду у Старој и Јужној Србији, он је дошао на чело тога одељења. Али на томе положају остаје кратко време, јер је оно одељење било додељено Министарству иностраних послова.
Једно време био је благајник Народног позоришта, затим статистичар Министарства просвете, док најзад није постао просветни инспектор. Као члан начелник уметне статистике, остао је на томе положају и пензионисан 1923. године.
Поред преданог рада у државној служби покојни Поповић је стално радио и у свим патриотским и хуманим друштвима. Био је преко двадесет година наставник у вечерњој Светосавској школи. Био је члан управе многих националних удружења, тако да скоро није било ниједне патриотске организације у којој није активно сарађивао. Његов рад у вечерњој Светосавској школи био је од нарочитог значаја, јер је та школа спремала најјаче просветне борце који су одлазили на Југ. 1920. године постао је члан управе Друштва „Свети Сава“.
Радио је доста и на књижевности. Писао је приповетке из народног живота, из свога родног краја, из националне борбе у Старој Србији. Затим патриотске и политичке чланке и разне расправе. Издао је више засебних свезака приповедака и десет свезака из области статистике.
Сарађивао је активно у „Бранковом колу“, „Летопису Матице српске“ и другим књижевним и научним часописима.
Зарија Поповић преминуо је у Београду 26. августа 1934. године. Сахрањен је сутрадан, 27. августа, на Новом гробљу у Београду.
Његов животни пут сведочи о једној генерацији Срба која је целокупан свој рад и знање ставила у службу народа и отаџбине.
Саставио:
Срећко М. Мартиновић
smArt ⁰⁸|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар