Мало је крајева на Косову и Метохији, па и у целој Србији, који су оставили тако дубок траг у српској култури и традицији као што је Косовско Поморавље. Овај простор, оивичен Новим Брдом, Горњом Моравом, Гњиланом и Кривом Реком, вековима је био не само рударско и економско, већ и културно средиште. Управо из њега потиче једна од најпознатијих српских народних ношњи, чија лепота и симболика и данас плене пажњу истраживача, фолклориста и љубитеља старина.
Женска ношња – белина, вез и сјај реса
У женској ношњи Гњиланског краја доминира бела боја, са нежним тоновима и богатим везом. Посебно је упечатљив рески појас – тканина украшена ручно пришивеним сребрним новчићима, са дугим ресама које падају испод струка. Уз њега, неизоставан детаљ је бошча (предња прегача), ручно ткана и везена, која се носи и у свечаним приликама, попут свадби.
Јелеци у више боја, украшени сребрним и златним нитима, као и капе за младе са дукатима, сведоче о богатству овог краја. Чак и чарапе, ручно плетене, имају различите шаре које откривају статус жене – девојке, младе или удате.
Мушка ношња – чоја, јелек и шајкача
Мушка ношња Косовског Поморавља нешто је једноставнија, али једнако препознатљива. Основу чини браон јелек са црвеним апликацијама и црним гајтанима, панталоне од чоје, ручно плетене чарапе са шарама и ручно ткан појас. На глави мушкарци традиционално носе шајкачу, а опанци употпуњују комплет.
Бошча – срце женске ношње
Међу свим деловима ношње, бошча је највећи симбол идентитета. Она није само украс већ и предмет дубоке симболике. Ткала се за свадбе, крштења, па чак и за сахране, као лични аманет. Свекрва је даривала снају бошчом, рођаци су је поклањали младој жени, а у свакој кући чувало се више примерака као породична драгоценост.
Шара на бошчи није била случајна – сваки узорак носио је име и поруку: „девет рала“, „ружa“, „божур“, „паун“, „стара јабука“... Постоји више од сто различитих шема, а ниједна бошча није могла бити потпуно иста – веровало се да ткаља мора макар једну „жичку“ да промаши. Управо због тог непоновљивог заната, вештина ткања бошчи уписана је 2018. године у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.
Иако бошча представља заједнички симбол целог Косовског Поморавља, њени украси и шеме разликују се од краја до краја. Управо у тој разноликости крије се право богатство традиције.
Криворечке бошче – познате по снажним, упадљивим шарама и густо изатканим узорцима. Често су у тамнијим тоновима, са наглашеним геометријским орнаментима.
Доњоморавске бошче – најчешће светлије, са уредним, симетричним шарама. Нагласак је на јасној линији и лако уочљивим цветним мотивима.
Горњоморавске бошче – разиграније у бојама, са више комбинација црвене и плаве. Често су украшене мотивима звезда и крстића.
Планинске бошче – масивније и тежег ткања, прилагођене условима живота у вишим пределима. Њихове шаре носе поједностављене геометријске облике, али зато делују веома снажно.
Гњиланске бошче – најпознатије и најраспрострањеније. Украшаване су најразличитијим мотивима – од руже и божура до шема попут „стара јабука“ или „девет рала“. Управо оне су постале симбол целог краја и најчешће се чувају у породичним ризницама.
Реске, китке (реп) – симбол жалости и сећања
У женској народној ношњи Косовског Поморавља, реске (или реп, китке, накит) нису само украс већ и дубоко симболичан детаљ.
Према усменом предању локалних жена, реске симболишу све жртве косовских јунака – као што се жртве не могу избројати, тако се ни број рески не може тачно избројати, јер их је увек много. Њихова црна боја није случајна – она је боја жалости, али и вечног сећања на Косово и страдалнике.
Тако реске постају више од украса у женској ношњи – оне су завет, успомена и вечни подсетник на жртву и истрајност народа.
> „Задња црна прегача се зове реске, реп, китке, кит или накит, а реске су вунене и има их неколико хиљада. Свака реса је дебљине око 2 милиметра, састоји се од 3 нити. Прво се вуна преде, па вртка, па кува и боји у кара-боју која се прави један дан у години од коре јасена или руја, а може да се користи 10 дана. После тога се реске увију у мокру конопљану крпу, и 'мећу' се у 'ђубре' (врућ жар и пепео), па због тога сијају као свилене. Пошто је вуна као материјал оштра, реске годину дана седе у крављем урину да би изгубиле оштрину. Након годину дана се исперу и поново боје док се не добије жељена боја. После тога се реске везују у китке. Китке се каче на појас 'превојка', а превојка је ткана пола од конопље, а пола од вуне, с тим што вунени део има шаре. Преко превојке се носи колан.“
(Извор: Мијат Стојановић)
Традиција израде рески данас је готово у потпуности заборављена. Оно што је остало јесу постојећи примерци који се чувају и преносе у оквиру породица – као драгоцен и непоновљив део женске народне ношње.
Ношња овог краја живи и кроз песму и игру. Кореографије културно-уметничких друштава, као што су „Зејнел паша“, „Бостан саде моме криворечке“ или „Шиловачки чачак“, оживљавају обичаје и историју кроз плес. Једна од најпознатијих кореографија, „Зејнел паша“, својим настанком чува и народно сећање на отпор српског становништва према зулуму.
И данас, у селима Косовског Поморавља, готово да нема куће у којој се не чувају бошче и други делови ношње као породична ризница. То није само текстил – то је живи симбол идентитета, континуитета и достојанства. Ношња се и даље израђује, било за потребе културно-уметничких друштава, било као успомена, дар или аманет.
Значајан допринос истраживању и очувању традиције бошчи дао је аматер-етнолог и сакупљач Зоран Максимовић. Вишедеценијским радом на терену он је прикупљао и систематизовао бројне примерке, чувајући их као драгоцене сведоке културне прошлости Косовског Поморавља. У својој монографији „Бошче Косовског Поморавља – белег историје“, насталој у оквиру пројекта „Нематеријално богатство“, Максимовић је са научном прецизношћу представио облике, орнаменте и симболику бошчи, али и њихов положај у ширем контексту нематеријалног културног наслеђа. Овим радом он је трајно уписао бошче у корпус етнографских истраживања и тиме допринео њиховом очувању од нестанка и заборава.
Народна ношња Косовског Поморавља сведочи о томе да традиција није само прошлост већ и жива нит која нас повезује са прецима. Сваки вез, свака шара и свака реска подсетник су да је култура најсигурније уточиште идентитета.
Саставио:
Срећко М. Мартиновић
smArt⁰⁹|²⁵
Нема коментара:
Постави коментар