Песник и мученик

Капија Шумадије – поема Стевана Раичковића о Ђорђу Мартиновићу

Стеван Раичковић, један од најзначајнијих српских песника XX века, није био склон дневној политици. Али, у тренутку када је читаво друштво било уздрмано „Случајем Ђорђа Мартиновића“, он је осетио потребу да поезијом проговори о ономе што се није могло свести на суве извештаје и контроверзе. Тако је настала поема „Капија Шумадије“, објављена 1988. године и Књижевним новинама.

У средишту песме стоји лик Ђорђа Мартиновића – изгнаника са Косова, кога Раичковић види као мученика „са трновим нимбусом“. Тај библијски израз (нимбус = ореол) одмах га изједначава са мученицима вере, стављајући његову патњу у исту раван са страдањем светих. Уместо сувопарних медицинских комисија и спорова око „самоповређивања“, песник у први план ставља човека – његов испијени лик, прекинуту реч, причу коју поново и поново понавља као Авакум, српски свештеномученик.

Соба у којој се састају песник и мученик је оскудна: чамови под, шпорет и лонац који „брбори“. Тај једноставни призор сиротиње и паре што се диже из шерпе симболише живот који и даље тече, иако је човек поломљен. Док се у соби чује шапат Мартиновићевих речи, пара из шерпе постаје својеврсна „позадинска музика“ једне трагедије.

У другом делу песме јавља се телевизијска слика – Раичковић преноси утисак јавних скупова и комисија. Видимо дворане са апостолским столовима, микрофоне који личе на „живинске главе“, и зеленкасте флаше „Књаза Милоша“ које као да носе комичан тон у трагичној причи. Све је то алегорија бирократског и политичког лицемерја: за столом седе званичници, комисије, доктори, који у бескрајним извештајима расправљају о „самоповређивању“, док човекова мука остаје жива и непоречена.

Песма се ипак завршава у другом тону, повратком Мартиновића у његов завичај, у Бостане, у рударску махалу Мартиновића - Плавицу, близу Новог Брда. Тиме Раичковић враћа Ђорђа у корен – он више није само симбол једног политичког случаја, већ човек из земље, са козом и јарцима, из патријархалног косовског живота. Завршни призор, у коме се у сутону назире Ђорђе са козом и јарићима, обасјан „невидљивим концима мајчинског воња“, добија библијску димензију пастира, човека који страда али остаје у заједници са својим земаљским и духовним завичајем. У том призору нема политике, нема комисија – ту остаје само једна архетипска слика патње, али и простог живота који преживљава све буре.

Ђорђе Мартиновић, мученик, није тек жртва, већ симбол страдања целог народа. На једној страни сиромашна барака и лична трагедија, на другој сјајне сале и празне речи комисија. Мотив Новог Брда и козе са јарцима враћа причу у архетипску слику простог живота, која је чистија од политике и медија. Трнов нимбус, мученичка упорност, пастирска слика – све то Мартиновића смешта у ред хришћанских страдалника.

Уместо да доказује или оповргава, Раичковић пише „причу о човеку“. У томе је снага поезије: да врати достојанство појединцу који је претворен у политички симбол, да нас подсети да иза свих спорова постоји жива патња, али и људска достојанствена тишина.

„Капија Шумадије“ је зато више од песме о једном случају. То је сведочанство како поезија може да сачува људско достојанство у временима када га је политика одузимала.

Саставио: 

Срећко М. Мартиновић

smArt⁰⁹|²⁵

📌 Лична опаска: Ова поема ми је посебно блиска, јер носим исто презиме са Ђорђем Мартиновићем. Рођени смо у истом селу Плавици, у засеоку Бостана код историјског Новог Брда. Зато за мене ова песма није само сведочанство једног времена, већ и подсетник на породичне корене и судбину која је обележила цео наш крај.

☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆☆

Капија Шумадије

На двадесетом километру

Јужно од Београда

Са леве стране

Крагујевачког друма

(На потезу званом Капија Шумадије)

Живи већ читаву годину у једној помоћној

згради-бараци изгнаник са Косова

и трновим нимбусом овенчани мученик

Ђорђе Мартиновић

као гост-заточеник код бившег ратног

логораша у Норвешкој

(викиншки дугокосог — као постарели

неки принц Валијант илити већ оседели

некакав Че Гевара — споменичара и

садашњег адвоката београдског

Велимира Цветића).

Седимо

Један наспрама другог

У четири ока

У незастртој соби

Са чамовим подом

Поред шпорета

Са лонцем

Који се испарава.

И док Ђорђе Мартиновић

Са испошћеним

И угашеним ликом

(По ко зна већ који пут)

Јернејски понавља своју гњиланску (баш као

неку нову Вукан-Авакумску) причу

Испрекидано

И у по гласа

(Као да сваку реч са трзајем из своје

стаклаве утробе невидљивим клештима

неким чупа и још допола окрвављену

на голи астал преда мном полаже)

И док у моме слуху све изгубљеније и

тише промиче његов „стареји син“

и оно њихово „њум“ и неке сличне

и одавно још ишчезле и заборављене

речи

(надјачане већ и све гласнијим

зујањем воде у сиротињском лонцу) —

Пред мојим очима

Поново оживљава

Телевизијска слика

Од синоћ

Али као да је тек овог тренутка заправо

први пут и гледам

(Са сваким промаклим детаљем сад чак

и издвојеним):

Издужени благи лук неког (малтене

дванаест-апостолскога) стола

у дну дворане

Са сноповима издитнутих микрофона

(Као неким збијеним и напетим живинским

главама на металним и укоченим шијама)

И отворене

Зеленкасте флаше „Књаза Милоша“

са плимом и осеком

(и једва видљивим

мехурићима

у њима)

И масивне столице

у дуборезу

са изувијаним шаркама

и лављим шапама

и са високим наслонима

израслим

преко забачених и одсутних глава...

И глас спикера

Како уз име војног хигијеничара

Ђорђа Мартиновића из Гњилана

помиње и имена чувених медицинских

стручњака и називе њихових врхунских

титула и имена највећих градова у држави

из којих су се сабрали у званичним

Комисијама и Колегијумима и Конзилијумима

и Вештачким групама

са својим првим и другим и трећим

и четвртим (крунским надкрунским)

Извештајима о томе да ли је или није

„искључено задесно повређивање

односно самоповређивање Ђорђа

Мартиновића“ фамозном „предметном

флашом“ на његовој (пасуљној) њиви

крај Гњилана несретног Првога маја

1985. године.

Чује се брборење зрна

(из лонца

на шпорету):

У мојим очима

полако се гаси

телевизијска слика из Скупштине.

Последње што још видим оданде

је огромни зид у дну дворане

(обложен оветлуцавим дрветом са

тамним интарзијама)

који се смањује

И у мом слуху поново израња успорен

глас који прича о завичајном

засеоку Бостани

са рударском махалом Мартиновићи

негде крај Новог Брда на Косову...

Када сам одлазио:

Црни се у сутону Ђорђе Мартиновић

на заравњеном путићу-усеку

у невелико викенд-насеље пред Капијом

Шумадије.

Више га и не назирем

Само

знам где је:

Као у библијској некој (само за мене)

нетом оживелој слици

Беласа се коза (на кратком ужету у његовој

руци) и два скакутава јарета везана за њу

невидљивим концима мајчинског неког

прадревног (само њиховог) воња мириса.

Стеван Раичковић