Продају ми дедовину

Песма „Продају ми дедовину“ настала је на Косову, из пера Зорана Ковачевића, мештанина села Коретиште код Гњилана. Аутор, скроман човек, није тражио признање нити се икада борио против оних који су је касније приписивали себи. Његова једина жеља била је да се песма чује, да се дели и да живи у народу.

Сам Ковачевић каже:

„Нека се дели, важно је да допре до што више људи.“

И управо се то догодило – поема је постала вирална. Данас се њени стихови деле по друштвеним мрежама, рецитују у видеима који достижу стотине хиљада, па и скоро милионске прегледе на YouTube-у. Скоро да нема човека у Србији и широм расејања који бар једном није чуо ове речи. Али мало ко зна да иза њих стоји тихи човек из Коретишта, наш комшија, човек који живи међу нама, а написао је дело које је надрасло и време и простор.

Ова песма је више од поетског израза – то је крик једног народа.

Мотива напретек, дедовина, земља омеђена костима, цркве, светиње, Газиместан, Лазарева клетва – све оно што чини темељ српског идентитета. Аутор користи оштар контраст између продаје и завета, између предаје и одбране. Његова кључна порука: „Не дам!“ – три пута понављана, као заклетва и отпор сваком ко би покушао да укине везу народа са својом дедовином.

Поема је постала вирална јер је у њој сабрана колективна брига, бол и отпор, али и нада да глас једног појединца може постати глас читавог народа.

И зато је истина о ауторству ове песме важна да би се знало да она није плод политичке реторике или спољне пропаганде, већ искреног бола и инспирације човека који живи на Косову.

Скромност Зорана Ковачевића најбоље сведочи о величини његовог дела: њему није важно име испод песме, већ да њене речи пронађу пут до сваког Србина.

Песма „Продају ми дедовину“ остаје трајни запис једне истине: дедовина није на продају.

Саставио: Срећко М. Мартиновић 

smArt⁰⁹|²⁵

[За оне, којима је можда промакло, ево текста песме]

Продају ми дедовину

Чујем да ми распродајеш дедовину,

И оно парче земље костима омеђену,

Цркву и црквену имовину,

И бунар и воду расхлађену.

И житна поља, што ме хлебом хране,

Планину, реку, стадо и опанке,

Иконе што ме од зла бране,

И сунцем окупане пропланке.

Чујем да ми продајеш светиње,

Метохијска брда и косовску равницу,

Пећки трон, Зочиште, Дечане, Љевишку, Архангеле, Грачаницу...

Причају да си тапију оверио,

На колевку српске постојбине,

Да си ми децу убицама поверио

Да о њима убица брине.

И све баш као да је твоје,

Као коцкар кад губи очевину,

Поклањаш моје,

Мој праг и моју дедовину.

Кажу имаш план,

Да планове у белом свету кројиш,

Чујем да ми продајеш Газиместан,

Да се Лазареве клетве не бојиш.

Тражиш да пристанем и предам тапију,

Да благогословим што си наумио,

Да спасим тебе и твоју братију,

Од оних којима си моје понудио.

Не дам!!! Не дам!!! Не дам!

Нека ме убију и кости посаде,

Крај огњишта, где ми се прадеда родио,

Они којима продајеш моје ливаде,

И они са којима си продају водио,

Нек’ зна српство да је српкиња родила плод

Који је продао Српски род.

Зоран Ковачевић