Петнаест усахлих берби

Бајка о виноградару светлости

[Петнаест усахлих берби]

У једној крају где сунце често зађе пре него што огреје, постојао је човек што није чекао да му таланти буду дати - он их је копао из тврде земље. Није тражио много - тек једну прилику. Али кад је добио пет, вратио је десет. И то не златом, већ светлошћу коју је умео да усмери.

Као онај добри слуга из Јеванђеља, није скривао свој дар. Није га завио у мараму, него га је, уместо у трговину, посејао по брдима, подрумима, кабловима и зноју. А није био виноградар по занату - већ по духу. Јер је сваки ред лозе гледао као живот што треба подупрети. И сваки плод као нешто што не сме да се изгуби. 

Родио се једног септембараког дана у старом српском рударском срцу, у сенци историје и црквених звона. Ту се осећао близу неба, ту је наречен по светитељу, највећем рођених од жена, његов први дах већ је носио мирис подвига. Као да је сам Јован Крститељ шапнуо на уво: „Носи светлост, смиравај се, и радуј се раду.“

И заиста - кад је време дошло, није се освртао. Тамо где су други гледали само посао, он је тражио смисао. Где су други зидали зидове, он је спајао - жице, људе, обале. Његов почетни капитал су били његово оштро око, брза мисао и вредне руке. Али и то му је било доста. Као онај што доби пет таланата и одмах их удвостручи.

Они који су га познавали, говорили су да је бржи од ветра. Да му је мисао знала пре стићи него што би реч ушла у уста. Да је имао руке као воденице - једна меље, друга гради. Био је од оних што не чекају пролеће, него сами засучу рукаве и посаде. 

Говорило се да гради нешто, нешто што расте, али се није видело. Као неко ко храни огањ испод земље, а да се само дим на небу назире. Знали су да оставља траг, али нису знали колики - док нису почели да се греју на топлини коју је остављао. Био је уједно и градитељ и чувар. Његова кућа није имала само зидове, него и ослонце. Помагао је, али тихо. Веровао је, али дубоко. Био је окренут будућности, али није заборављао корен.

Али човек што гори, брже се истроши. Није знао да стане. Није имао времена да гледа уназад. И кад је његова лампа почела да трепери, други су тек почели да виде шта је све осветљавала.

Говорио је довољно, мислио брзо, радио много. Знао је да време није за трошење него за преображај. Сваки дан био му је као чокот што треба подрезати, свака прилика као лоза што се мора прихватити за жицу.

У шуми живота, био је онај што будно пази на младунце, учи их кроз тишину. Унрој шуми оставио је четворо младунаца, сваког са светлом у себи. Није стигао да види плод сваког свог труда - седморо малих искри што су се родиле после. Али у свакој од њих, кажу, има нешто од његове тишине. Од његовог корака. Од његовог осмеха с планине.

Успон на Бабин зуб био је последњи у низу, али не и највиши. Горе, изнад облака, рекао је: „Овде човек види колико је мали, али и колико може да понесе.“ Тада нисмо знали да је врх близу и у другом смислу.

У једној чудесној подударности - или боље речено: у Божјој промисли - упокојио се управо на дан Светог Јована Руса. Као да се круг затворио. Као да је име које му је дато било и предзнак дана када ће прећи у други живот. Као да се вратио извору свог имена, као да је у том празнику препознао време повратка.

Прошло је петнаест година. Петнаест берби без њега у винограду. Али изданци које је засадио - и даље рађају. Искре што их је додирнуо - и даље горе. А младунци које је штитио - сада воде своје чопоре.

И кад се неко пита да ли се све исплатило, одговор се не налази у рачунима, већ у светлости коју оставиш. У срцима што те памте, и у планинама где је некад неко стајао - као светилник, а не као сенка.

О њему се не прича много. Али кад год неко помене име што је некад било модерно, а сад светло – знај да је ово прича о Јовици.

Иако рођен у Новом Брду, подно Велике планине, заволео је и Стару планину. Ту је и настала једна од наших последњих заједничких фотографија

 - на Бабином зубу, у загрљају Старе планине, иако му је родно Ново Брдо увек било у срцу. 

ЕПИЛОГ

Нас двојица на овој слици, високо над светом, на Бабином зубу, где се планина сусреће с небом - као да смо већ тада били ближи вечности. Била је то симболична тачка, као видиковац изнад живота који смо делили. На том месту, у тишини природе, сабрале су се успомене које нису избледеле. Тај осмех, миран и ведар, остао је урезан не само у ову фотографију, већ и у наша срца.

smArt⁰⁶|25