Један наизглед обичан одмор у Грчкој, Божјом вољом, изненада се претворио у дубоко духовно искуство. Елем, у то време, тога лета 2012. године, (полу)острво Евија је још увек била скривени бисер Грчке - далеко од масовног туризма, тиха, мирисна, топла према путницима.
Смештај близу мора, шапат таласа, мирис борова - све је било баш како треба. Али онда је дошао тај дан. Дан који није био у плану, али је занавек остао у памћењу.
Тог јутра решили смо да обиђемо унутрашњост острва, да видимо нешто више од плаже. Пут нас је одвео кроз села и маслињаке, борове из којих се цеди смола (рецина), кроз пределе који су више били налик нашим селима, а понајмање грчким туристичким разгледницама. У једном тренутку, стигосмо у место Прокопи. У том тренутку назив варошице ми је као кроз маглу био познат, али свеједно. нешто у ваздуху било је другачије. Људи на улицама, цвеће, свечано одевени мештани - као да се нешто велико спрема.
Убрзо сазнасмо - сутра је празник Светог Јована Руса, заштитника тог места и целог острва. И управо се у Прокопију, у велелепној цркви, налазе његове мошти.
Били смо ту, у Прокопију, наизглед случајно, као путници у пролазу. Али се испоставило да смо по прпмислу Божјем дошли баш уочи великог празника - дана када цео град слави свог заштитника и чудотворца, Светог Јована Руса.
Можда бих у неком ранијем времену само климнуо главом, с поштовањем, али не и сада, нешто нас је вукло да уђемо. Да видимо. Да будемо део.
Црква посвећена Светом Јовану Русу није само храм - она је срце Прокопија. Унутра, мир. Светлост је падала кроз прозоре меко као благослов. Људи су долазили у тишини, свако носећи своју муку, молбу, захвалност. А у средишту - сребрни кивот са моштима светитеља.
Онда сам намах призвао сећања и схватио где смо ми то дошли и ко је заправо био Свети Јован Рус. И тек смо тада схватили значај овог храма у који смо ушли пуни радозналости, а изашли неми од чуда. У одласку нам је речено: „Сутра је Литија. Дођите. То се не сме пропустити.“
И дошли смо.
Освануо је тај дан. Већ од раног јутра цео Прокопи је био на ногама. Није то био празник у уобичајеном смислу - то је било заједничко уздизање душе. Улице су биле испуњене људима, све генерације, сви у свечаном расположењу, али без галаме. Молитва је била на уснама, а топлина у погледима. Стари и млади, службеници, учитељи, школска деца у униформама, парадна полиција, ватрогасци, па чак и јединице војске - све је било у служби оног што долази.
Звона су одзвањала, а онда - тишина. И из храма је, у отвореном кивоту, изнесено свето тело праведног Јована. Светитељ је ишао међу свој народ. Колона се кретала лагано кроз улице Прокопија, док се са тераса и прозора, са балкона и са кровова бацало цвеће. Деца се радовала, старци се крстили, млади певали тропар. Где год је мошти проносила литија, ту се отварало срце. Као да су небо и земља, бар на трен, били једно.
Град је дисао заједно са моштима светитеља, у крсном ходу какав се не заборавља. У маси света неки су ћутали, неки певали, плакали, осећали. И ми смо ишли, корак по корак, међу њима. У мени - тишина. Не одсуство мисли, већ присуство неког дубљег, исконског мира. Као да сам тог дана, у тој поворци, пронашао нешто што сам несвесно тражио читав живот. Ми - међу њима, без речи, али са једним питањем у срцу: шта нас је довело баш овде, баш сада? И одговор смо добили, не у речима, већ у благодати коју смо понели кући.
На повратку пред сам улаз у храм подигнут је кивот, и сви смо пролазили испод њега, клањајући се Светитељу.
Црквени великодостојници су тај тренутак учинили још чаробнијим: Са светиње, из отвореног кивота избацивали су латице ружа које су падале по нама - мирисне, меке, а опет некако небеске. Једна ми је остала у руци, дрхтала је као живо срце, као да је Неко са неба бацио.
У тим латицама била је и вера, и утеха, и благослов. И нешто јаче од нас - тајна додира Божјег кроз једног скромног човека из руске земље, који је својим страдањем и молитвом обасјао читав један народ. И нас, случајне пролазнике. Или, можда, баш позване.
Тај дан у Прокопију био је другачији од свих других на нашем путовању. Утиснуо се дубље него све фотографије, боље него сви сувенири. И тако, док смо одлазили из цркве, нико ништа није говорио. Само смо гледали једни друге и знали: нешто се у нама догодило. Тај неочекивани сусрет - са светитељем, са вером, са миром - био је најдрагоценији део тог путовања.
Од тада, име Светог Јована Руса не изговарам површно. Знам како мирише цвеће које пада са његовог кивота. Знам како изгледа мир који нисмо тражили, а добили смо га.
И можда баш зато - то више није било само летовање. Био је то пут. Ка дубљој вери. Ка најтананијим пределима унутрашњости душе.
smArt⁰⁶|25
Нема коментара:
Постави коментар