Пише: smArt⁰⁶|25
Топло послеспасовданско јутро у Гледићу. Преко брежуљака крај Крагујевца шире се мириси ливада и смирај неке дубоке, сачуване Србије. Данас је Мали Спасовдан, у народу тако запамћен (празник на седам дана по Вазнесењу) и, по народном благочешћу, сабрали смо се у овом питомом селу, крај крста урезаног у живо дрво.
Тај крст, као да је сам изникaо из стабла. Али није - исекao га је благочестиви отац Добрица, и полио га вином као древну жртву љубави. Са те стране света, са тог места - кренула је света Литургија под отвореним небом. Читана су три Јеванђеља, молитве су се узносиле за здравље људи, за добробит стоке, за благослов усева. Света водица је покропила све - на четири стране света и по свим сабранима. И као да смо осетили како се нешто од прастаре снаге враћа у свет.
Протиница Весна се пријавила да буде домаћин наредне године. „Велика је благодат овде“, рекла је тихо, док су јој очи говориле више него речи.
Ту, у том истом Гледићу, рођен је и један заборављени светитељ - јеромонах Михаило Ђусић, сабрат манастира Жиче. Његов живот, наизглед скроман, носио је у себи печат духовне величине и трагичног сведочења.
Сећање на свештеномученика Михаила Ђусића
Јеромонах Михаило Ђусић је рођен 1912. године у Гледићу. Они који га памте говоре о њему као о човеку необичне кротости и умилности. Био је даровит богослов, надарен писац, који је већ 1935. године објавио свој први теолошки текст у часопису „Православна хришћанска заједница“ у Крагујевцу. Текст под насловом „О мртвом телу и животном духу“ најавио је његову каснију усмереност ка сотириологији - науци о спасењу.
Сведоци казују да је био међу најобразованијим теолозима свог времена. Дипломирао је блиставо, а спомиње се и његова докторска теза, за коју се верује да је нестала у вихору рата. Године 1940. провео је на студијама у Черновицима у Румунији, а затим и у Кишињеву, на тада већ совјетској територији. Његова путовања у та немирна подручја остала су обавијена велом тајне, али се претпоставља да је сакупљао знања и духовне увиде, не осврћући се на политичке околности.
Није припадао ниједној политичкој групацији. Па ипак, у септембру 1944. године, заједно са оцем Јованом Рапајићем, повукао се из манастира Каленића, у страху од надолазећих трупа. Његов боравак у Бесарабији, која је била под совјетском контролом, можда му је донео и неку „ознаку“ коју није могао да избрише.
У пролеће 1945. године, у околини Сарајева, отац Михаило је стрељан - тихо, без суда и без сведока, али не и без сведочанства. Јер, мучеништво није у броју гледалаца, него у истини коју човек понесе са собом у смрт.
Његови потомци су још увек живи - у Гледићу његов брат, у Крагујевцу синовац. Али сећање на њега живи у цркви. У души народа. У урезаном крсту у дрвету, на месту где се и данас служи литургија у част Малог Спасовдана.
Можда питање, које нас све прати јесте: ко су били наши мученици, где су нестали, и ко их памти? Одговор стоји у празничном дану једног села, у тихом служењу под ведрим небом, у вину на крсту и молитви за народ. Стоји у животу једног тихог, кротког монаха који је својом смрћу посведочио веру.
Док вода освећена кропи њиве, а Јеванђеље се чита у сенци дрвета - дотичемо ону исту веру коју су они живели. И ту, у Гледићу, где је и почетак и крај, тиха је победа љубави над заборавом.
