СВЕТА И ВЕЛИКА СРЕДА Беседа вл. Николаја

🎚 СВЕТА И ВЕЛИКА СРЕДА — Према беседи Светог Николаја Жичког

---

🎚  Дан жене грешнице и тајне покајања
📖 Успомена на жену грешницу која помаза Господа миром

У Свету и Велику Среду, Црква се са трепетом сећа једног од најдраматичнијих тренутака Јеванђеља — сусрета Христа и жене грешнице. Док се у кући Симона губавог налазио Господ, жена, позната по својим гресима, прилази, у тишини клечи и разбија алавастаров суд скупоценог мира. Сузама спира прашину са Његових ногу, а својом косом — знаком женске славе — отире их. Она, презрена од света, али поучена болом, долази и — не говори ништа. Не тражи. Не брани се. Донела је само мирис, сузе и себе — некадашњу и нову, у једној личности. Не изговара ни реч - али све је већ речено тим чином. 

Црква нас учи да се спасење не догађа речима, већ срцем. Док фарисеји у себи мисле како би „прави пророк знао ко га се дотиче“, Христос чита срца, а не биографије. Њена вера, Њена љубав, Њена тишина — отварају врата милости: „Опраштају ти се греси... Вера твоја спасла те је. Иди с миром.“ Христос, једини који заиста има право да суди, једини — не осуђује. Овај чин покајања и љубави према Христу представља пут ка преображају и спасењу.​

Ова сцена је увод у Тајну Вечеру, у издају, страдање и Крст — али баш зато је постављена ту, да нам покаже да ниједна тама није без трачка светлости, ниједан грех није већи од Божије милости.

Свети владика Николај Жички, тумачећи овај дан, дубоко повезује овај догађај са историјом палога света када истиче да је завист први грех који се појавио у духовном свету, када је Сатанаил позавидео величини свога Створитеља. Ова завист је повезана са гордошћу, што је довело до његовог пада. Слично томе, у људском роду, први грех је такође био завист, када је Сатана дошапнуо Еви да ће она и њен муж постати богови ако погазе Божију заповест. Ово је довело до (првородног) греха, односно удаљавања од пута који је Бог указао, што је резултирало губитком духовног вида и рађањем деце у телесној похоти.​

Због тога, каже владика, и први корак ка спасењу мора бити — покајање. Не теорија, не филозофија, него пад на колена. Суза. Ћутање пред Христом.

Зато је женa грешница данас у средишту — не да се стиди, већ да нас научи храбрости. Јер лакше је, у овом свету, сакрити се иза фарисејске хладноће, него иза топлоте срца.

Она није ни апостол, ни пророк, ни учитељ. Њено име не знамо. Али оно што знамо је — да је Њене сузе Христос примио. То је довољно.

На крају Велике Среде, уочи најтежих дана страдања Христовог, Црква нас не учи моралу, већ животу. Показује нам да спасење почиње кад клекнемо. Кад се кроз сузу процеди прва молитва. Кад се испусти први уздах: „Господе, помилуј.“

Зато данас, док слушамо стихире о жени грешници, нека у нама затрепери иста она тишина. Нека свака суза буде миро. Нека сваки уздах буде покајничка песма. Јер у тој песми, Христос каже: „Вера твоја спасла те је. Иди с миром.“

И та се порука, можда више него икада, односи на наш свет данас.
У времену када се све мора показати, објавити, потврдити — жена грешница долази ћутећи. У времену када се вреднује оно што је „успешно“ и „видљиво“ — она клечи, незнана, у сенци. Док се свуда проповеда „љубав према себи“, она показује нешто друго: љубав која боли, која тражи опроштај, која не оправдава себе већ — жели да се промени.

Можда је зато она данас најсавременији лик. Она која се није бранила. Није напала друге. Није писала „осврт на критику“. Само је дошла Христу — као што јесте.

Савремени човек често тражи нове одговоре, али питања остају иста. Коме идемо кад нас више нико не разуме? Где клечимо кад смо пали? Ко нас заиста види? У свету препуном гласова, та жена подсећа — да Бог чује и оно што није изговорено.

Зато овај дан није само подсећање на једну сцену у Јеванђељу. Он је огледало. Питање: Да ли и ми имамо ту храброст да станемо пред Истину, без улепшавања? Да ли верујемо да се Божија љубав не стиче — већ прима?

Жена грешница данас је свако од нас. И муж и отац, и мати и ћерка, и ученик и свештеник. Сви који се, у неком тренутку, нађу пред Христом са сузама и миром у рукама — уместо речи.

Зато се данас, у тишини храмова и срца, не проповеда морал. Проповеда се Љубав. И Њена моћ да преобрази оно што је пало.
Јер нема греха који љубав не може да обрише. И нема живота који суза покајања не може да окрене.

А Господ и данас, као тада, говори:
„Вера твоја спасла те је. Иди с миром.“

Позив је упућен сваком, који следећи пример ове жене, приђе Господу са искреним покајањем и љубављу. Нека наша дела буду као драгоцено миро, приношено са сузама и вером, како бисмо чули Његов глас: "Опраштају ти се греси; иди с миром."​

Нека ова Света и Велика Среда буде прилика за дубоко размишљање о сопственом животу и корак ка духовном преображају.

🌿 Први грех – не у телу, већ у мисли. Прва издаја – не у новцу, већ у срцу. Али и прва победа – кад се срце врати Богу, кад грешница постане праведница, и изгубљена овца врати у загрљај Оца.

📜 Владика Николај нас подсећа да сваки грех почиње у мислима, као лаж и заблуда, и да нас само Господ, рођен од Духа Светога и Пресвете Богородице, може одвести назад у Истину.

🕯Зато, не бој се да Му приђеш. Са сузама, са покајањем, са својим „миром“.
И чућеш – као она жена:
„Опраштају ти се греси. Иди с миром.“

🎚   Будимо и ми као она – покајани и препорођени. Христос нас чека. И данас. И свагда.