Како је киша спасила Бољевце

Бољевце: Село које је преживело захваљујући вери и киши

У сенци Велике Планине, на источним падинама које су прекривене шумама, пашњацима и тишином векова, скривено лежи село Бољевце. На надморској висини од преко 1000 метара, ово село као да није део нашег доба. Путеви који до њега воде више личе на планинарске стазе него на савремену инфраструктуру, а када падне снег или се земља размуљи, Бољевце постаје свет за себе. Ипак, и у том свету, живот се није угасио. Баш напротив - опстаје, иако тихо, и траје упркос свему.

Сваке године, на Духовски петак, село оживи. Одржава се сеоска литија, у народу позната као „освећивање масла“ – древни обичај који се није прекинуо ни у најтежим временима. У том дану, старо и младо, преостало у селу и расејано по свету, окупи се у верској тишини и заједништву. Звона се не чују, али кораци литије одзвањају каменом, као некадашњи откуцаји села које је у животу одржавао напоран рад, молитва и тврдоглава љубав према огњишту. Обичај који није само духовна потреба, већ и симбол опстанка народа који је, упркос свим искушењима, одлучио да остане на својој земљи.  

Заборављено крајем XIX века 

Крајем 19. века, тадашњи конзул Тодор П. Станковић, у улози путописца, забележио је да је Бољевце било мешовито српско-арнаутско село, смештено у дивљини између Гњилана, Новог Брда и Криве Реке. Тада је ово подручје било испресецано стазама и коњима, а становништво је живело од земље и сточарства. Међутим, векови су пролазили, а Бољевце је, као и цео новобрдски крај настањен претежно српским живљем, остало заборављено - без путева, без инвестиција, на милост и немилост суровости природе и историјских бура.  

Година 1999. када је киша спасила село

Након НАТО бомбардовања и повлачења српских снага 1999. године, страх од албанских одмазди је захватио Косовско Поморавље. Села су се празнила, а избегличке колоне су се кретале ка централној Србији. И Бољевце је било спремно да крене у бег - људи су спаковали шта су могли, упрегли коње, напунили тракторе... Али онда је пала киша.  

„Бог је пустио кишу да останемо“, каже Горан, мештанин који је сведочио о том тренутку. Путеви су постали непроходни, а село - изоловано. И тако, док су други бежали, Бољевчани су остали. А како су они били последњи „крак“ пре дивљине, њихова одлука је задржала и остале у околним селима.  

Живот после олује

Године 2002, село је имало 37 кућа, али и трагове страдања. Срећко, један од сељанина, причао је како су ноћу држали страже да би се одбранли од албанских банди. Његов рођак Саша , киднапован је у Косовској Каменици и никада више виђен.  

Иако се живи, живот у Бољевцу је тежак. Село нема асфалтирани пут, школа има само четворо разреда са седам ђака, а продавница коју води Срећко опстаје захваљујући томе што пече креч и продаје га у Гњилану.  

Заборављени у 21. веку 

Док су нека села добијала помоћ, Бољевце је остало „кужно дете“ – на тромеђи три општине (Приштина, Каменица, Ново Брдо), али ничије. Засеок Мрекљавац, где живи породица Трајковић, изгледа као да је заробљен у 19. веку - без пута, без воде, без електричне енергије.  

Тек 2016. године, тадашњи градоначелник Новог Брда посетио је село и обећао помоћ. Али за многе, као Јану, ветровите зиме и прокишњавајући кровови и даље су свакодневница.  

Вера и хлеб – једино богатство

Јана, удовица која живи у кући старој више од једног века, меси хлеб на традиционалан начин - на цедилу, како је научила од свекрве. Њена кућа је "од латне", лепљена земљом, а кров пропушта кишу. Иако је писала молбе за помоћ, одговора нема. Али она не жали - брине о болесној јетрви и старцу од 81 године, дели хлеб са онима којима је потребнији.  

„Златне руке има, златне руке и тешку судбину“, записао је један посетилац и хроничар нивобрдских судбина.  

Опстанак против свих околности 

Бољевце је више од села - то је симбол упорности. Његова прича говори о људима који су одлучили да се не померају, упркос страху, сиромаштву и забораву. Они верују да их је Бог чувао кишом 1999. године, а сада се држе вере и наде да ће им се судбина осмехнути.  

И док се на Духовски петак окупљају код цркве Светог Пантелејмона, знају да је њихово присуство на овим планинама - и победа, и молитва.

Срећко М. Мартиновић 

smArt⁰⁶|²⁵