Након ослобођења Врања, 19. јануара 1878. године, заповедник Шумадијског корпуса, два дана касније издао је заповест команданту Друге шумадијске дивизије да форсираним маршем наступа преко Гњилана и заузме Приштину. Другој шумадијској дивизији додао је и два батаљона добровољаца. По заузимању Гњилана, 23. јануара 1878.године, командант Рудничке бригаде II Шумадијске дивизије, мајор Радомир Путник (потоњи војвода), послао је наредбу команданту добровољачке чете, поручнику Милошу Сандићу, да за један дан из села Бресаљце дође до Добротина, да ту пресече железничку пругу Приштина - Скопље, да онда настави са напредовањем у правцу Грачанице, где би успоставио везу са главнином Шумадијске дивизије, која би од Лабљана ишла према Мрамору, тј. према Приштини.
---
Записи из дневника поручника Сандића
Те јануарске ноћи 1878. године, док је снег шкргутао под нашим уморним ногама, добили смо наређење које је у мени будило и страх и понос. Мајор Радомир Путник (потоњи војвода), човек чију храброст и мудрост нико није доводио у питање, поверио је мени и мојој чети добровољаца задатак који се чинио и немогућим и судбински важним: кренути из Бресаљца, преко Словиња и Добротина, па све до саме Грачанице, да тамо, у срцу Косова, донесемо зрак слободе нашем народу.
Кренули смо нас стотинак, али већ на самом почетку, умор и поцепана обућа одвојили су четрдесетак сабораца. Остали смо ми, шездесеторица, решени да издржимо, макар нам сваки корак био тежи од претходног. Село Бресаљце нас је дочекало пусто, само један стари Арнаутин, седа брада и благе речи, понудио нам је своју кућу за конак. Те вечери, око ватре, уз мало печеног меса, у мени се јавила нада да ће и други људи на овом путу препознати нашу намеру и пружити руку, без обзира на веру или народност.
Одмор је био кратак. Већ у шест сати ујутру, нова наредба: кренути ка Словињу. Ноћ је била густа, снег све дубљи, али наша решеност није попуштала. У Словињу нас је дочекао ханџија Јован Призренац, човек оштрих очију и топлог срца. Уз његову помоћ, и добоше и војничке трубе, опколили смо арбанашке куће. Кмет Реџип, изненађен али разуман, прикупио је оружје од својих људи. До зоре, у кући Станојла, стајала је хрпа пушака - као да је сва тежина тог оружја пала са срца мештанима. Неколико угледних Арнаута дошло је са молбом да не дирају женску чељад, што смо ми, као људи и војници, поштовали. Ту, у Словињу, осетих први пут да овај рат није само судар војски, већ и сусрет људских судбина, страха и наде.
Са првим зрацима дана, нас педесет настависмо ка Добротину. Село је било мирно, као да је чекало да се нешто велико догоди. Кратко смо се задржали, а онда, свеже окрепљени, кренули даље ка Гуштерици. Тамо нас је дочекао кмет Ћира, са широким осмехом и понудом хлеба и ракије. Људи су нас гледали као спаситеље, али ја сам у њиховим очима видео и страх - страх да ће ова слобода бити кратка, да је цена коју ће платити можда превисока.
Док смо седели у Гуштерици, стигла су два писма. У једном - наређење да одмах по доласку у Грачаницу пошаљемо одред да поквари железницу Приштина - Скопље. У другом - вест о примирју, забрана даље офанзиве. Одлучих да ипак стигнем до саме цркве у Грачаници, да ту зауставим наступање, макар на тренутак осетим шта значи ући као ослободилац у срце нашег народа.
Долазак у Грачаницу био је као сан. Испред манастира, у свечаним одеждама, дочекали су нас поп Ђурђе, поп Столе и млади јеромонах Агатангел, са мноштвом народа из Грачанице, Добротина, Гуштерице, Словиња и других села. Сузе радости, песма, загрљаји - све што смо проживели на том путу, све патње и страхови, у том тренутку су се претворили у један осећај: слобода. Један од мештана ми је шапнуо: „Док сте ви овде, сваки је дан као Божић или Ускрс.“ Тада сам схватио да смо донели више од војне победе - донели смо наду.
Док смо држали Грачаницу, стизало је појачање. Из села Зебинце, преко Паралова, Жеговца, Горње и Доње Врбице и Словиња, до Добротина, стигли су поручник Алекса Радојичић и ађутант Стеван Никетић са својим полуескадроном. Њихово присуство је значило да нисмо сами, да је наша борба део нечег већег.
Али, мир је био краткотрајан. Са брда изнад Грачанице појавила се османска војска под Афис-пашом, опколила нас и пресекла везу са Гњиланом. Послао сам ађутанта Јеврема Стојановића у Приштину, али се вратио са вешћу да турска команда нема контролу над Арнаутима, који су већ почели да убијају и пљачкају српске цивиле. У Приштини, у насељу Панађуриште, страдали су Јован Јанићијевић Ђаковац и његов шурак Стојан, док су њихова деца једва успела да побегну.
Ситуација је постајала све тежа. Никетић ми је јавио да је нападнут, па сам са својим људима журно стигао у Добротин, поставио страже и запалио ватре за одбрану. Писмо за Гњилане није прошло - курири су наишли на Арнауте, војник Поповић је убијен и обезглављен, а Рајевац заробљен. Са својих четрдесет војника кренуо сам ка Словињу, сахранио Поповића и опрезно се вратио у Добротин. Схватио сам да смо одсечени, да је свака одлука питање живота и смрти.
Једини на кога сам могао да се ослоним био је Јован Призренац. Он, „прави Арнаутин“ по изгледу и говору, понео је писмо за Гњилане, обећавши да ће га доставити. Истовремено, од трговаца сам сазнао да је пут ка Косовском Поморављу слободан. Мој саборац Никетић предложио је повлачење, али ја нисам могао да напустим ослобођену земљу без наређења. Дужност је била јача од страха.
Међутим, муниција је нестајала, напади су били све чешћи, а вест од пуковника Лазе Чизмића из Понеша да не може послати помоћ, натерала ме је да донесем најтежу одлуку: повлачење. Последњи марш водио нас је преко Добротина ка Понешу, уз још један напад Арнаута. Помоћ је стигла од Афис-паше, који нам је обезбедио пролаз и ослободио Рајевца. Отпустио сам све заробљенике и са својим људима и мештанима из Грачанице и околних села, у тишини и под окриљем ноћи, напустио „неосвећено и тужно Косово“, како сам то записао у својим сећањима.
Двадесет осмог јануара 1878. Грачаница је поново пала под османску власт. Сан о слободи морао је да чека још 34 године. Али пут којим смо прошли - ја, моји добровољци, кмет Ћира из Гуштерице, Јован Призренац из Словиња, поп Ђурђе и поп Столе из Грачанице - остаје као сведочанство о храбрости, страдању и нади једног народа. И данас, кад се сетим тог пута, знам да смо и у поразу били победници, јер смо били искра која је у најтамнијој ноћи осветлила пут слободе.
---
После скоро пет векова, у Грачаницу је стигла војска која је говорила њиховим језиком, носила њихову славу, и у чијим се очима видела вера.
Та слобода није трајала дуго, тако је налагало Једренско примирје. Велике силе су у дипломатским салонима прекројиле границе, остављајући Грачаницу и цело Косово у оквирима Османског царства.
Они који су тог јануара 1878. у Грачаници дочекали српску војску – нису дочекали слободу у пуном смислу. Али су је осетили. Била је то нада која се, иако кратка, уписала у памћење једног народа. Морали су да чекају још 34 године да би слобода стигла као стварност, а не само као зрачак у зимској ноћи.
И можда баш зато тај поход поручника Сандића и његових јунака није само војна епизода - већ прича о томе како се и у најтежим временима, у поцепаним опанцима и уз трубе у снегу, носи вера у оно што долази.
----
Обрадио: smArt⁰⁶|25
Према запису: Сандић М. (1890) - Долазак српске војске на Косово (из српско-турског рата 1877/8.године). Часопис "Ратник": лист за војне науке, новости и књижевности, XII, XXIII (III), 292–304.
Нема коментара:
Постави коментар