Феризово поље


Феризово поље: прича о харачу, неправди и шљивама што памте

Када би се кроз уско каменито седло спустио низ стрмине Зебинца ка равници где се шљиве пресамићу под родом, човек би могао помислити да је дошао у мирно место, где векови тихо хрчу под земљом. Али ту, у том једном пољу, које и данас мештани зову Феризово поље, земља као да памти кораке тешке, потказане и проклете.

Кажу стари, није то име од милоште ни по каквом добротвору. Не, било је то по неком Аги Феризу - турском харачлији, коме ни жетва ни сабах нису били довољни ако у ћупу не звекне и више него што му припада.

Харач - та тешка реч којом се вековима мерила слобода оних који нису припадали победиоцу. У Османском царству, то није био обичан порез. Био је то симбол покорности, обележје верске и друштвене подређености. Док су муслимани уживали пореске олакшице, хришћани и Јевреји, као „заштићени народи“ – зимије, морали су плаћати харач (џизју), као и земљишни порез (хараџ), који је временом постао тежи од самог живота.

Харачлије, домаћи потурице, често бивши јањичари, знали су свачије међе и све нерасправљене заветрине. Под чадором су седели, уређено, под строгом контролом харач-ефендије. Ни мито ни молба нису пролазили, јер је пропис био јасан: нема попуштања. Али у пракси, био је то други свет. Где царски ферман престаје, почиње човечија похлепа.

Султани су у првим столећима знали: ко у име вере убира порез, тај лакше шири ислам од проповедника. И заиста, многи су крст оставили и сабах прихватили не из вере, већ из нужде. Јер, бити муслиман - значило је ослобођење од харача.

А онда је царство остарело. Харач су почели да плаћају и муслимани. Свако ко има њиву, главу, кућу, овцу. Нема више повлашћених. И у то време, негде у срцу Косова, тамо код Зебинца, појавио се Ага Фериз.

Казивање каже: био је то човек без милости. Све што је зрело у пољу, било је његово пре него се и ожњело. Људе је пописивао по гушама, а порез рачунао по зноју. Нико му није смео приговорити - ни домаћин ни поп. Кажу, није се либио ни да отме шљиву из туђе руке, па и душе кад затреба. И док су харачлије другде бар знале за ред и меру, Фериз није имао границе.

До дана кад су му мештани - у тишини, у сенци шљиве - пресудили. Не из освете, већ из нужде. Јер кад власт изгуби меру, народ узме правду у руке. Ту, на том месту, где су му се последњи кораци у шљивику измешали с крвљу и прашином, поље је добило име: Феризово.


Сећање је остало у народу, не у књигама. Ниједан судија то није записао, ниједан поп то није проповедао, али поље и даље зову исто. И шљиве, веле, на том месту прве сазру, али и прве омркну без птица. Као да и даље нешто памте.

Уредио: smArt⁰⁶|25

[Према казивању Новице Балића из Зебинца, пуковника у пензији]

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Од безнађа до ослобођења: Косовска прича која инспирише

Слика
Од привидне безизлазности до зоре слободе: Косовска порука наде и издржљивости Често се у историји српског народа, посебно када је реч о Косову и Метохији, сусрећемо са периодима који су деловали као потпуна безизлазност. Депримирајућа перспектива коју данас многи с правом осећају у погледу наше јужне покрајине није, међутим, јединствена у времену. Овакве ситуације су се кроз историјске циклусе понављале, али је заједничко свим тим примерима да су се сваки пут окончавале изненадним обртом у нашу корист. Најбољи пример који илуструје ову појаву јесу догађаји из 1911. године. Када је мрак био најгушћи: Прилике на Косову 1911. године У годинама које су претходиле 1912. години, прилике за Србе на Косову и Метохији биле су изузетно тешке. Демографска слика регије драматично се променила у само четири деценије: са некадашњих 67% Срба према 33% Албанаца, однос се преокренуо на свега 20% српског становништва наспрам 80% албанског. Свакодневни живот био је обележен зулумима над српским живљем –...
Прикажи све

ВЕРНИ ДО КРАЈА

Слика
Седамнаести јул 1918. године остаће заувек уписан тамним словима у руску историју. Тога дана, у мраку Јекатеринбурга, у кући Ипатијевих, извршен је страшан злочин над царском породицом Романов. Али прича о њиховом страдању, и страдању оних који су им били блиски, протеже се даље од само једног датума и једног места, откривајући невероватну посвећеност, веру и трагичну судбину у једном од најбурнијих периода човечанства. Престолонаследник Алексеј: Невина жртва и небески заступник Сто двадесет и једну годину пре тог кобног јула, 12. августа 1904. године, руска царска породица дочекала је дуго жељеног наследника – царевића Алексеја Николајевича Романова. Његово рођење сматрано је одговором на усрдне молитве, посебно након канонизације Светог Серафима Саровског и пророчанства Блажене Паше Саровске. Међутим, овај невини дечак био је обележен болешћу, хемиофилијом, која му је донела патњу кроз цео кратак живот. Ипак, његова чиста душа и страдање узвисили су га у Руско...
Прикажи све

Св. Јован - Од Косова, преко Русије и Кине до Америке

Слика
Након Великог (Првог светског) рата у центру Београда сви су знали босоногог продавца новина Мишу, који би, за разлику од других који су морали да иду по кафанама не би ли распродали штампу, само стао на тротоар, на углу Кнез Михаилове и Улице краља Петра, и Београђани су за неколико минута куповали све његове примерке. Тај Миша посато је епископ Шангаја западне Европе и Сан Франциска, а потом и светац Јован Шангајски којег поштују православни верници широм света, а данас, 2.јула, прослављамо његов празник. Овај светитељ, српског порекла, чије је световно име било Јован Максимовић, рођен у Харкову 1896. године где је крштен под покровитељством Арханђела Михаила. Његов отац Борис дошао је у Русију као потомак оних Срба досељених са Косова у време Катарина Велике. Као врло побожно дете, утицао је на свог католичког учитеља да пређе у Православље. Са 11 година отишао је у војну школу. Његова младост обележена је службом официра у Царевој војсци, где се борио против...
Прикажи све