Незнани подвиг Г. МАРТИНОВИЋА

У сенци старих зидина Земуна, где се Дунав мирно увија кроз равницу, налази се храм Светог Николаja, место које крије дубоку тајну и причу о храбрости, вери и породичној задужбини. Ова прича почиње у годинама далеког XV или XVI века, када су свете мошти апостола Андреја Првозваног стигле из Москве у Манастир Острог. Ту су остале све до 1765. године, када су их Турци однели у вртлогу рата и немира.

Међутим, Бог је имао неке сасвим другачије планове за ове свете мошти. Две године касније, Манастирско братство је послало монаха Пајсија у Београд, код трговца Гаврила Martinovicа, човека познатог по својој памети и вештини у пословима. Гаврило, сабрат нашега рода, био је човек од поверења, и када је Пајсије дошао код њега, одмах је прихватио изазов да помогне у проналажењу светих моштију.

Заједно су отишли код епископа Јеремије, који им је дао благослов за њихову мисију. Иако су трагали три године, успех им је измицао. Али Гаврило није одустајао. Његова упорност и вера биле су непоколебљиве. Коначно, 1770. године, трговац Сава Ерић му је открио да се мошти налазе код једног турског бега, Арнаутина у Београду. Бег је тражио велику своту новца за њихов откуп, али Гаврило није оклевао. Чуо је да се жена бега поверила слушкињи, откривајући да у њиховој кући чувају вредну хришћанску светињу.

Гаврило Мартиновић је, са пуним срцем и вером, откупио мошти апостола Андреја. Донео их је у свој дом, где су постале светиња не само за његову породицу, већ и за цео Београд. Гаврило је мошти чувао као највећо благо, знајући да су оне симбол вере и наде за његов народ.

Пред смрт 1780. године, Гаврило Мартиновић је позвао свештеника Анастасија из Николајевске цркве. Уз његову присутност, предао је мошти, молећи се за спасење своје душе. Овај чин је обележио крај једне епохе, али и почетак нове легенде.

И данас, када прођем поред храма Светог Николaja у Земуну, сетим се приче о Гаврилу Мартиновић, неком мом даљем роду, чија је храброст и вера оставила траг у историји. Његова задужбина живи у нашим срцима, подсећајући нас на моћ вере и важност чувања наших корена. И док се мошти апостола Андреја и даље чувају у овом светом храму, прича о Мартиновићима остаје вечна, као и њихова посвећеност својој вери и народу.

                        ∞ ∞ ∞

За #человек приредио 

Срећко М. Мартиновић, smArt⁰²|²⁵

[Према прилогу листа Српски Сион, за 1904. бр. 10, стр. 28: Руварац Димитрије "Св. Моћи св. Првозваног Андрије у земунској св. Николајевској цркви"]