Завет деда Дике: Две кћери – две судбине
Изнад села Плавица, тамо где се сенке старе новобрдске тврђаве у сутон издужују и прекривају падине као тешки вунени покривачи, живео је Данило Мартиновић, у народу познат као деда Дика. Био је то човек од камена и завета. Солунац, који је на својим плећима изнео муку повлачења и славу пробоја, своју веру у Бога и људе узидао је у зидове цркве у Бостану. Градио је кућу Господњу, али није ни слутио да ће се темељи његове сопствене куће ускомешати због нечега јачег од камена — због девојачког срца.
Сјај у очима и мирис смреке
Његова кћи Теодосија, коју су сви одмила звали Доцка, била је понос куће. Весела као планински поток и вредна као пчела, истицала се лепотом која је заустављала дах на саборима. Већ је све било уговорено — Доцка је била обећана Никодију из Страже. Прстенована, заручена, судбина јој је била исписана пре него што ју је иједном честито погледала.
Али, на једном сабору, срели су се погледи који се нису смели срести. Живко, син Гаврила из Коретишта, наочит момак из гласовите куће, видео је у Доцки више од лепоте; видео је своју судбину. Није знао за туђе заруке, или можда није желео да зна. Између два млада бића исплела се нит коју ни солунска строга рука није могла да пресече. Тајни састанци у мирису смреке и шапат који је обећавао слободу уместо дужности, довели су до одлуке која ће Плавицу завити у причу о којој се и данас приповеда.
Дан када који је променио све
Био је петак. Кућа Мартиновића била је пуна ужурбаности; спремали су се сватови, месио се хлеб, Дика је прегледао залихе, поносан на удају своје мезимице. Нико није приметио како се Доцка, са срцем које је ударало као затворена птица, искрада из авлије. Тамо, међу густим смрекама, чекао ју је он. Живко. Побегли су у Коретиште, остављајући за собом тишину која ће ускоро постати олуја.
Када се открило да је Доцка отишла, настао је метеж који се не заборавља. Дика, човек од части, солунац коме је реч била светиња, нашао се пред понором. Како вратити сватове? Како погледати Никодију у очи? У том вртлогу беса, срама и неке дубоке, можда и сурове праведности, донео је одлуку која ће обележити још један млад живот.
Велика — мало дете за невесту
Позвао је Велику. Своје најмлађе чедо, четрнаестогодишњу девојчицу која је до јуче овце чувала по падинама, још несвесну терета који свет носи.
„Ти ћеш ићи уместо ње“, вероватно су биле речи које су пресекле Великину младост као оштар срп.
Дете је постало невеста. Уместо Доцке, Никодије је из куће извео девојчицу. Причало се по селу да нико није знао да ли је Дика био више повређен због Доцкиног бега или тужан због Велике коју је, као жртвено јагње, предао много старијем човеку да би сачувао образ.
Кајање и вечита чежња
Године су пролазиле. Доцка је у Коретишту родила три сина и кћер, али сенка очевог проклетства пратила ју је у стопу. Можда је управо та туга за родним прагом, за оцем који ју је се одрекао, изјела њену младост. Оболела је и убрзо умрла, остављајући сирочиће које ће подизати туђа рука. Дика, тврд као камен уграђен у цркву, никада јој није опростио. Дозволио јој је само једном, пред саму смрт њене мајке, да прекорачи кућни праг — и то само зато што он тада није био ту.
Велика је свој живот провела у Гњилану. Муж се добро односио према, судбина јој се донекле насмешила миром у кућу, али јој је ускратила оно за чим је чезнула целог живота — децу. Остала је жељна гласа својих потомака, можда испаштајући грех који није био њен.
Данас, ко прође поред Бостана и дође до Плавице, чуће ветар у смрекама као да још увек шапуће име Теодосије и име Велике. Једна је изабрала срце и платила главом, друга је изабрала послушност и платила тишином. А изнад свега бди сенка деда Дике, солунца који је знао како се подижу камени зидова храмова, али није знао како да опрости девојачком срцу што је хтело мало сопственог сунца.
Према причи деда Дикине унуке
Верице (Мартиновић) Михајловић
Нема коментара:
Постави коментар